Skip to Menu Skip to Content Skip to Footer

BILA JEDNOM JEDNA ZEMLJA

Jugoslavija - zamlja koje više nema

Događaji koji su prethodili stvaranju Republike Jugoslavije

JOSIP BROZ TITO - Stvaralac posleratne Jugoslavije

Stvaranju Republike Jugoslavije,kojoj su udareni temelji na Drugom zasedanju AVNOJ-a (Antifašističkog veća narodnooslobođenja Jugoslavije) u Jajcu, Bosna, 29.11.1943. prethodile su borbe partizana protiv okupatora ( Nemaca, Mađara, Bugara i Italijana) kao i borbe četnika pod voćstvom Draže Mihajlovića. Nakon okupacije zemlje od strane Nemaca koja je usledila posle šestoaprilskog bombardovanja Beograda 1941. bez objave rata, i napuštanja zemlje od strane kraljevske porodice Karađorđević, kao i vojnog kraha zemlje, komunisti su organizovali paralelno sa četničkim pokretom u Srbiji i Crnoj Gori, pokušaj pružanja otpora okupatoru. Vrlo brzo nakon ulaska Nemaca u zemlju proglašena je Nezavisna Država Hrvatska u kojoj je došlo do pogroma komunista, nezavisno od nacionalne pripadnosti, Srba, Jevreja, Cigana, Hrvata koji su mahom stradali u logorima, između ostalog u ozloglašenom Jasenovcu, u najmonstruoznijem stratištu na teritoriji nekadašnje Jugoslavije, dok je od strane Nemaca stradalo nekoliko stotina hiljada građana za koje se sumnjalo da sarađuju sa partizanima ili komunistima što u logoru Staro Sajmište u Beogradu, toliko i u logoru na Banjici, Beograd, a u sedam partizanskih ofanziva poginulo je takođe nekoliko stotina hiljada građana.Jugoslavija je izgubila oko 2 miliona stanovnika tokom rata. Mnogi su poslati u nemačke logore, uglavnom su deportovani Jevreji. Mađari su streljali Srbe u masovnom streljanju u Novom Sadu, i drugim mestima Vojvodine,i uništavali srpske kuće u Vojvodini, Bugari u pograničnim područjima uz svoju granicu dok su Srbi sa Kosova morali da beže pred najezdom Šiptara. Srbi su se obračunavali sa Srbima, jer su četnici i koumunisti bili dve opozicione struje koje su imale isti interes - ko će nakon rata vladati zemljom. Nemci su okupirali Beograd i sve veće gradove i postavili svoju upravu dok su Italijani zauzeli Dalmaciju i Crnu Goru. Za Italijane se smatra da nisu činili nikakva zlodela ili su bar kao okupatori smatrani najbenignijim. Velike sile su podržavale četnički pokret Draže Mihajlovića dok se naglo nije preokrenula podrška u korist partizana upravo te 1943. godine nakon što je Randolf Čerčil, sin Vinstona Čerčila posetio glavni štab partizana na čelu sa Josipom Brozom Titom.

U Jajcu je tada 29.11.1943.doneta proklamacija o uređenju zemlje nakon rata i postao je zvanično i jugoslovenski praznik, Dan Republike.

Posle rata

Iako je nakon rata pogrom neistomišljenika komunističkog režima, ili u vreme Inforbiroa simpatizera Rusa ( jugoslovensko rukovodstvo se zvanično odreklo Moskve 1948. i politike koju je vodio komunistički Sovjetski Savez na čelu sa Josifom Staljinom) došlo do masovnog slanja ljudi na ozloglašen Goli otok i streljani su svi stvarni ili navodni saradnici sa okupatorom, izvršeno je oduzimanje imovine, vrlo brzo je zemlja krenula put oporavka. Bilo je to vreme užasa jer je svako svakog mogao da bez gotovo ikakvih dokaza da optuži da je u nekom razgovoru podržavao Ruse i taj bi završio na Golom otoku. Surovi uslovi zatvorenika i monstruozni tretman „prevaspitavanja" od strane komunista bio je crna mrlja u Titovoj politici.

Predsednik Jugoslavije Tito u društvu kubanskog predsednika Fidela Kastra

Izgradnja zemlje

Pomoć od strane Amerikanaca je bila ogromna, a popularnost Tita je bila sve veća i u zemlji i u svetu. Zemlja je građena dobrovoljnm akcijama, građene su pruge, putevi, fabrike, došlo je do masovnog preseljenja stanovništva iz sela u gradove radi obnove industrije, i Jugoslavija je vrlo brzo postala jedna od najcenjenijh zemalja u svetu a Tito lider za koga se znalo u najudaljenijim zemljama sveta. Seosko stanovništvo je desetkovano, seljaci i zemljoradnici su bili u najgoroj situaciji, trebalo je po svaku cenu izgraditi modernu industrijski jaku državu.

Slavljenje dana republike

Dan republike je slavljen u školama podelom pionirskih marama i titovki ( partizanske plave kape sa petokrakom) sa prigodnim priredma, dva dana su bili neradni i narod je slavio ovaj praznik kao Novu godinu, uz ćurku, prasiće, kolače, koncertima je obeležavan dan ili su otvarane nove fabrike, mostivi i sl.Đaci prvaci su primani u Pionirksu organizaciju i prigodnim pesmam o odanosti drugu Titu i komunistima budući mladi graditelji zemlje su se zaklinjali da će slediti primer svojih starijih drugova.

Zvanična politika

Zvanična politika bratstva i jedinstva sa šest republika, Srbijom, Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom, Slovenijom, Makedonijom i Crnom Gorom urodila je plodom i sklopljen je veliki broj mešotivih brakova, a izjašnjavanje kao Juglosloven je bilo isto što i nacionalna pripadnost. Na referendumu posle rata Jugosloveni su se izjasnili da su protiv povratka kraljevske kuće Karađorđević i podržali su komunistički režim. Mnogi su u stvari bili protiv komunizma ali je svako javno iznošenje neslaganja sa režimom smatrano isto što i smrtna kazna ili bar zatvor, nemogućnosti da se dobije radno mesto i na nivou malte ne državne izdaje.

Crkva je, pravoslavna mnogo više nego katolička došla na udar režima i nije bilo popularno kršatavanje dece, crkvena večnanja, slavljenje slava, sve se to smatralo odrazom žala za kraljvinom ili poistovećivanje sa četničkim pokretom koji je bio prorojalistički nastrojen.Pravoslavna crkva je bila mnogo jača u dijaspori gde se nalazilo mnogo Srba koji su nekako uspeli da se posle kraja rata domognu inostranstva.

Katolička crkva je bila mnogo moćnija i uspela je da se izbori za svoj status. Svaka republika je imala svoje republičko veće, vladu, a Savezno izvršno veće je bio najviši izvršni organ vlasti zajedno sa Saveznom skupštinom. Sve savezne ustanove bile su u Beogradu a celokupna politika je funkcionisala po principu „ključa" tj. premijeri, u stvari predsednici Saveznog izvršnog veća su smenjivali jedan drugog po redosledu republike koja bi došla na red da predloži svog kandidata. Kao po pravilu iz Bosne i Hercegovine je većinom dolazio kadar muslimanske veroispovesti iako je to bila republika sa tri konstitutivna naroda bosanskim, ili bošnjačkim srpskim i hrvatskim. Mnogi sociolozi su bili protiv stvaranja Bosne i Hercegovine kao veštačke tvorevine jer je bosanski narod, tj. Bošnjaci u stvari predstavljao uglavnom stanovništvo muslimanske veroispovesti što je bio presedan i mnogi su bili protiv stvaranja republika uopšte jer su već tada smatrali da bi to moglo voditi razjedinjenju zemlje u nekoj daljoj budućnosti i bili su zagovornici stvaranja banovina sa velikom autonomijom. Poslednji premijer iz Bosne i Hercegovine, Džemal Bjedić, poginuo je u avionskoj nesreći, januara 1977. Nezvanična verzija je bila da je zapravo ubijen.Isto se pričalo za pogibiju Ive Lole Ribara, sina prvog Titovog saradnika Ivana Ribara koji je poginuo u avionskoj nesreći dolazivši upravo za zasedanje AVNOJA, Ivana Milutinovića posle rata. Narod je pričao da je Tito uspevo da skloni sve saradnike koji bi mogli da mu budu konkurencija. Pogibija Slobodana Penezića Krcuna, početkom šezdestih, prvog čoveka srpske policije takođe se smatrala ubistvom. Žute štampe tada nije bilo pa se o tome samo pričalo po kuloarima. Najuže rukovodstvo se sastojalo takođe „po ključu", njegovi prvi saradnici su bili iz Srbije Aleksandar Ranković, Edvard Kardelj iz Slovenije i Vladimir Bakarić iz Hrvatske. Titovi bliski saradnici su bili Moša Pijade, Milovan Đilas, dr.Ivan Ribar, Svetozar Vukmanović Tempo i mnogi drugi.

Predsednik Jugoslavije Tito i supruga Jovanka u lovu sa jednom od svojih omiljenih pudlica

Josip Broz Tito (1892- 1980)

Josip Broz Tito je zvanično rođen u Kumrovcu, Hrvatska 25.5.1892. ali se smatra da je rođen nešto ranije, bio je đak Kominterne ( ruska komunistička organizacija) i boravio je u Rusiji pre Drugog svetskog rata, bio je komunista koji je i u Jugoslaviji pre Drugog svetskog rata odležao nekoliko godina zatvora zbog komunističke delatnosti, u Rusiji se prvi put oženio Ruskinjom Pelagijom i sa tom suprugom je imao sina Žarka. Pred Drugi svetski rat se oženio Slovenkom Hertom Hes i s njom dobio sina Mišu. U toku rata je bio u ljubavnoj, vrlo strastvenoj vezi sa Davorjankom Paunović- Zdenkom, ( sestrom od tetke Mire Marković, supruge Slobodana Miloševića) ilegalkom iz Požarevca koja se smatra njegovom najvećom ljubavlju koja je umrla od tuberkuloze maja 1946. i na Titov zahtev sahranjena u bašti njegove vile na Dedinju. Posle rata 1953. oženio se Jovankom Budisavljevnić, koja bila 35 godina mlađa od njega, srpkinjom iz Like, sa kojom je ostao u braku do kraja života. Na svom brodu „Galeb" sa Jovankom je proputovao bukvalno ceo svet i svugde dočekivan kao veliki državnik. Jugoslavija je bila pojam slobodne, nesvrstane zemlje a pri tom komunističke čije je rukovodstvo reklo odlučno „ne" Staljinu kada je pokušao da pripoji Jugoslaviju Istočnom bloku u kome su bile Bugarska, Rumunija, Poljska, Čehoslovačka i Istočna Nemačka i služila je kao tampon između istočnog i zapadnog bloka ( kapitalističkog) stvorenog posle Drugog svetskog rata. Posle 1955. poboljšali su se odnosi sa Sovjetskim Savezom.

Pokret nesvrstanih

Tito je zajedno sa Džavaharalalom Nehruom, predsednikom Indije i Gamalom Ambdelom Naserom bio osnivač Pokreta nesvrstanih i prvo zasedanje je održano 31.8.1961. u Beogradu. Pokretu koji je predstavljao ravnotežu kolonijalizmu i imperijalizmu i preko 100 zemalja je vremenom pristupilo ovom pokretu, skoro sve afričke zemlje, više od 55 % stanovništva planete.

Titova bolest i smrt

Tito je za mnoge i vremenom sve više bio najomiljenija ličnost u Jugoslaviji. Njegova populanost je rasla u svetu iz godine u godinu što je dovelo u zemlju ne samo turiste već i filmske radnike iz celog sveta, bili su čuveni njegovi prijemi za umetnike, mnogi su kao najveću čast doživaljavali mogućnost da pred njim nastupaju. Bio je bez ikakve sumnje jedna od najharizmatičnijih ličnosti 20.veka. Mnoge knjige su se posle njegove smrti pojavile o njemu sa pokušajem da se devalvira njegova ličnost i da se utvrdi ko je on zapravo bio jer je bilo nagoveštaja da nikada nije bio učesnik Španskog rata kako je tvrdio i ostala su nagađanja da je vanbračni sin služavke koja je bila u emotivnoj vezi sa Franc Jozefom do priča da je vanbračni sin engleskog premijera Vinstona Čerčila. Činjenica je da je za vreme svoje prve posete nekoj stranoj zemlji, engleska kraljica Elizabeta II izjavila nakon susreta sa njim „Ako je on metalski radnik, onda ja nisam kraljica". Fascinirao je sve državnike širom sveta a narod se u zemlji utrkivao ko će da mu pokloni veću i lepšu vilu u čemu su naravno prednjačili republički funkcioneri, i tako je postojala Titova vila na Ohridu, na Plitivicama a on je najviše voleo da se odmara na Brionima, ostrvu u Kvarnerskom zalivu gde je boravio veliki deo godine. Svaki dnevnik na tv je počinjao izveštajima o Titovim putovanjima i o njegovom radu, susretima.

Tito je 1978. počeo da oseća sve veće zdravstvene probleme zbog starosti i dijabetesa a njegovo najbliže rukovodstvo koje je shvatilo da je pitanje vremena kada neće moći više da bude na čelu zemlje (proglašen za doživotnog predsednika) počelo je da vrši uticaj na njega, poseban uticaj je imao Stane Dolanc, slovenački kadar, koji je imao najveće pretenzije da ga „nasledi" i pokušali su da ga odvoje od supruge Jovanke, pod izgovorom da je u dosluhu sa srpskim političarima i generalima koji imaju velikosrpske pretenzije, što je docnije razotkriveno kao neistinito, tako da su ih u stvari fizički odvojili i njoj nije bilo dozvoljeno do kraja njegovog života da ga poseti. Tito je početkom 1980 podvrgnut amputaciji noge da bi 4. maja iste godine preminuo u 88. godini života.

Žarko i Miša Broz,Titvi sinovi u poseti Titu nekliko meseci pred njegvu smrt

Plavi voz, sprecijalno opremljen za državničke potrebe kojima se godinama vozio, od Ljubljane gde je preminuo do Beograda dopremio je kovčeg sa Titovim telom i duž cele pruge počast su mu odavale stotine hiljade građana Jugoslavije u iskrenom bolu i tuzi. U Beogradu je vladala tišina jer je danima narod u mimohodu prolazio pored njegovog kovčega izloženog u Saveznoj skupštini. Iskreno je oplakan od miliona građana koji su iz cele zemlje dolazili u Beograd da mu odaju poslednju počast. I oni koji ga nisu voleli shvatili su da je vreme blagostanja i mira završeno i počinjala je neizvesnost šta će biti sa Jugoslavijom. Sahranjen je uz najveće državne počasti na Dedinju u blizini svoje vile u tzv. Kući cveća u blizini muzeja „25 maj" koji je posvećen istoriji Jugoslavije. Na sahrani su bili najugledniji državnici sveta i njegova sahrana se smatrala sahranom na kojoj je do tada prisustvovao najveći broj svetskih državnika. Nakon Titove smrti njegovu udovicu Jovanku tadašnje rukovodstvo zemlje, prilično je šikaniralo, oduzete su joj mnoge lične stvari i zapravo je dugo ostala pravno nezaštićena.

Život u Jugoslaviji

Tokom svih godina postojanja Jugoslavije od zvaničnog proglašenja 29.11.1945. do raspada koji je počeo 26. 6. 1991.zemlja je išla put prosperiteta osim poslednjih deset godina nakon Titove smrti. Zemlja je bila porušena, mnogi gradovi bombardovani, naročito Beograd koga su saveznici tj. Amerikanci nemilosrdno bombardovali na pravoslavni Uskrs 1944. godine, pod izgovorom da bombarduju nemačke okupacione snage. Narod je bio izgladneo a zemlja opustošena. Organiziaciju života u zemlji je preuzelo komunističko rukovodstvo koje je vladalo zemljom sledećih 46 godina.

Život u Jugoslaviji je smatran najbezbednijim u svetu, komunistička ideologija nije dozvoljavala stavljanje akcenta na materijalne već na duhovne vrednosti, kompletna zdravstvena zaštita je bila besplatna, školovanje takođe, uključujući i fakultet, postdiplomske studije, specijalizacije, a jugoslovenski kadrovi, tj. svršeni studenti su smatrani za najveće stručnjake u svetu. Lekari, naučnici, građeviniari su bili visoko cenenjeni u svetu i posebno je građevinska industrija bila veoma razvijena i jugoslovenski građevinari su izvodili radove od Južne Amerike do Bliskog istoka i Afrike, izgradili su gotovo ceo Irak, Libiju, Tunis, Alžir i učestvovali u najvećim građevinskim poduhvatima. Sve industrijske grane su se ubrzano razvijale. Turizam je takođe bio grana privrede koja je bila u velikom procvatu. Sve republike su učestvovale u finansiranju letovališta i hotela duž Jadranske obale a mnoga velika preduzeća su imala svoja letovališta za svoje radnike. Svakog leta stotine hiljada turista što domaćih i stranih je dolazilo u Dalmaciju.Narod je hrlio na more, Beograđani su posebno imali afinitet prema Istri, Rovinju, Dubrovniku, Makarskoj rivijeri.

Letovalo se u početku skromno po iznajmljenim privatnim kućama a vrlo brzo su počeli da niču hoteli i letovališta. Dalmacija je vrvela od domaćih turista između ostalog i zbog brojnih festivala koji su organizovani u toku leta.

Muzička industrija je takođe bila veoma razvijena i festivali zabavne muzike su smenjivali jedni druge, od festivala u Opatiji, Splitu, Zagrebu, do Beogradskog proleća. Jugoslovenski sportisti su bili među najboljima u svetu, posebno košarkaši koji su osvajali medalje na olimpijadama. Izgrađivani su sportski centri, na Jahorini gde je održana osamdesetih Zimska olimpijada, Univerzijada 1987. u Zagrebu, a svake godine, da bi se očvrsle veze između različitih naroda a i pokazala privrženost Titu i njegovoj želji da se očuva bratstvo - jedinstvo i pokaže doslednost njegovoj politici organizovano je nošenje štafete koju su omladinci trčeći nosilii kao zapaljenu baklju putevima Jugoslavije prolazeći kroz sve republike, dočekivani na trgovima većih gradova uz prigodne priredbe, da bi se 25. maja na glavnoj priredbi povodom Titovog rođendana nazvanog Dan mladosti uz veliku proslavu sa vatrometom, na Stadionu JNA u Beogradu u kojoj su učestvovali mladi na sletu iz svih republika njemu predao najuspešni omladinac iz te godine. Iz godne u godinu kult Tita i jačanje komunizma dali su rezultate u vidu stalnog napretka zemlje. Svake godine velika vojna parada ispred Narodne skupšitne u Beogradu uz Titovo prisustvo bio je jedinstveni događaj. Vojska je bila veoma jaka, vojne institucije mnogobrojne, ulagano je u vojnu industriju a vojska je delila stanove, pripadnici vojske su imali velike plate, odmarališta na Jadranu, odličnu negu na VMA- Vojno medicinskoj akademiji u Beogradu. Uvedeno je još početkom pedesetih radničko samoupravljanje,tako da su se važne odluke donosili radnici zajedno sa rukovodstvom preduzeća, tj. njihovi predstvanici.U stvari ipak je sve bilo određeno "odozgo" i radnici su manje više usvajali predloge koji bi dolazili od rukovodilaca ali je često bilo moguće i da sprovedu svoje zahteve. U jednopartijskom sistemu vladala je svojevrsna demokratija.

Bilo je ipak mnogo nezadovoljnih, ojađenih, onih koji se nisu slagali sa komunističkim režimom, građana kojima je bespravno oduzeta imovina. Beogradsko elitno naselje Dedinje su zauzeli rukovodioci iz svih republika i vile nekadašnjih beogradskih bogataša su bez ikakvog dokaza da su nezakonito stečene oduzimane i davane na korišćenje, često doživotno jugoslovenskim političarima, generalima i sada u njima žive njihovi potomci.Tito je „otvorio granice" i krajem šezdesetih godina narod je počeo da masovno odlazi na rad u strane zemlje, a dotle često ilegalno, naročito u Italiju, Austriju, Nemačku. Veliki broj gastarbajtera, tj. stanovnika Jugoslavije koji su bili na privremenom radu u inostranstvu donosili su novac u zemlju i gradili kuće u svojim mestima, pomagali porodice i rodbinu iako je standard bio na zavidnom nivou. Nije postojala materijalna nesigurnost, penzije su se primale svakog prvog u mesecu unapred, postojali su vrlo povoljni uslovi za bolovanje što su mnogi koristili neopravdano i zloupotrebljavali. Privatan biznis je bio nezamisliva kategorija i osim držanja kafana i zanatskih radnji gotovo da nije ni postojao jer se smatrao kao izraz potrebe za bogaćenjem. Velike plate, povoljni krediti i honorarni su međutim kompenzovali to i objektivno se živelo iz godine u godinu sve bolje. Zaposleni su konkurisali za dodelu stanova u svojim preduzećima i veliki broj je dobio na doživotno korišćenje da bi tokom devedesetih otkupljeni po mnogima „budzašto", međutim kako se novac od plata slivao u stambene fondove, faktički je svako svoj stan i zaradio. Modna i filmska industraja su bile u velikom usponu i postojala je velika filmska produkcija kako u Beogradu sa „Avala" i „Dunav" filmom tako i zagrebačkim „Jdran filmom" koji su pravili koprodukcijske projekte.

Sve vreme je potencirano bratstvo - jedinstvo i pokušaj da se minimiziraju žrtve zloglasnih ustaških dela u Jasenovcu i drugim logorima smrti, da dođe do pomirenja među narodima. Srbima je Tito zabranio povratak na Kosovo što se smatra početkom današenjeg stanja na Kosovu. Srpski političari koji su pokušali da se tome suprotstave poput Slobodana Penezića Krcuna ili Aleksandra Rankovića loše su prošli, pogibijom ili smenom. Titove odluke i odluke komunističkog rukovodstva niko nije smeo niti se usuđivao da komentariše a oponentni su takođe loše prošli poput Marka Nikezića, Latinke Perović a pre njih Milovan Đilas. Niko javno nije komentarisao odluke Centralnog komiteta komunističke partije iz straha od osude. Štampa je bila ispolitizovana sa Politikom i Borbom kao dvema najjačeim novinskim kućama u Srbiji, Vjesnikom u Hrvatskoj i bile su pod velikom cenzurom. Naslovne strane su bile pune hvala za Titovu politiku a žuta štampa je bila stran pojam. O aferama kojih je bilo i između poltičara i filmskih glumica i pevačica pričalo se po kuloarima, kafanama. Svaki oblik vračanja, predviđanja budućnosti bio je osuđivan kao praznoverje, uključujući i astrologiju. Beogradske „drugarice" ( svako je bio oslovljivan sa „druže" ili „drugarice" uklučujući i Tita i profesore i akademike) iz visokog političkog rukovodstva krišom su posećivale čuvene beogradske vidovnjake.

Rad sa decom i omladinom je bio odlično organizovan preko pionirskih i omladinskih organizacija, nije bilo kriminala, bepravnog nošenja oružja, gradovi su bili bezbedni a policija pojam reda i mira. Korupcija je bila nezamisliva ali su čuveni „plavi" koverti sa određenom količinom novca služili za podmićivanje posebno lekara ili činovnika državnog aparata.Pojam "imati vezu" je bilo isto što i provizija u zapadnim zemljama, "drugovi" su činili uslugu jedni drugima. Ipak, teško da je na javnoj sceni mogao da prođe neko ko ima uprljanu biografiju ili je umešan u bilo kakav skandal, a skandali u porodici političara su vešto skrivani.

Veliki gradovi svih republika su se utrkivali sa organizacijom svetskih kulturnih ili sportskih manifestacija a u tome je prednjačio Beograd u kome je januara 1971. prikazana prva projekcija na FEST-u, Filmskom internacionalnom festivalu na koji su dolazili čuveni glumci iz celog sveta a održavao se svakog janara ili februara i trajao je najmanje sedam dana uz brojne filmske projekcije u nekoliko velikih fimskih sala. BITEF - Beogradski internacionalni festival pozorišne umetnosti (teatra) osnovan je 1967. godine, BEMUS ( Beogradske muzičke svečanosti) osnovan je 1969, i posvećen klasičnoj muzici su samo neki od festivala koji su uživali i dalje uživaju veliku reputaciju u svetu.

Svaka republika je imala svoju tv stanicu i svake nedelje je emitovan tv dnevnik iz druge republike. Prvi tv.program je počeo iz Beogradskog studija 1958.godine.

Tito u društvu američkg presednika Džona Kenedija u Vašingtonu, jesen 1963.

Početak raspada zemlje

Ipak, početkom sedamdesetih počeo je nagoveštaj raspada Jugoslavije. Ojačao je ustaški pokret i u tzv. Maspoku ( Masovni pokret) koji je predstavljao pokušaj otcepljenja Hrvatske od Jugoslavije i koji je oštro osuđen od strane Tita i komunističkog rukovodstva zemlje. Juna 1974. godine donet je ustav koji je bio takođe seme razdora među republikama, jer su Autonomnim pokrajnama Kosovu i Metohiji s jedne strane i Vojvodini s druge, data mnogo veća ovlašćenja u okviru republike Srbije tako da republičke vlasti nisu imale nikakvu ingerenciju u tim pokrajinama. Srpsko rukovodstvo je smatralo da je to pokušaj slabljenja Srbije i tada zapravo počinje jaka politička aktivnost u Srbiji koja se protivila zvaničnoj politici čiji su zagovornici bili mnogi današnji srpski političari u to vreme smatrani disidentima.

Ipak, nakon Titove smrti, zemljom je vladalo Predsedništvo u kome je bio predstvanik svake republike i po jedan predstavnik pokrajina a predsednici su se smenjivali po „ključu". Poslednji predsednik predsedništva Jugoslavije bio je Stipe Meseć koji je javno najavio da će biti poslednji predsednik Jugoslavije, sluteći da dolazi vreme zla. Zemlja je za tih deset godina bila u velikoj krizi jer su krediti obustavljeni, bilo je velikih nestašica raznih proizvoda od najosnovnijih do benzina i sl. Demokratske i političke stranke su sve više jačale, kao i naconalni pokreti u svakoj od republika .Ozbiljan problem su predstavljali nemiri Albanaca na Kosovu od 1981. koji su minimizirani od strane nekih političara a njihovi izgredi i zločini nad srpskim i nealbanskim stanovništvom ili Albancima koji se nisu slagali sa separatističkim porektom zataškavani radi prividnog mira. Sve republike su odvajale velika sredstva za tzv. nerazvijene tj. za Kosovo čije je rukovodstvo, mahom albansko u stvari novac koristilo bez ikakvog polaganja računa republičkim i saveznim organima kako je htelo. Granica prema Albaniji nije bila dovoljno zaštićena i albansko stanovništvo je masovno prelazilo u Srbiju i naseljavalo sela bez ikakve kontrole. Sve je slutilo na ono što će se desiti. Proslava 600 godina od Kosovske bitke na Gazimestanu juna 1989. godine i govor Slobodana Miloševića podstakao je velikosrpski nacionalizam dok je istvremeno u hrvatskoj jačao pokret za otcepljenje Hrvatske od Jugoslavije. Srpsko stanovništvo se osetilo nezaštićenim u Hrvatskoj i lavina međunacionalnih trvenja je na kraju izbila u vidu kravavog rata u kome su strane sile pokušale da intervenišu, ( i dalje postoji teza i dokazi o negativnoj umešanosti velikih sila u rat na prostorima nedakašnje Jugoslavije) uvek je neka od tri strane, srpska, hrvatska ili muslimnaska bojkotovala predloge za mirno rešavanje problema. Raspad je počeo ubistvom pripadnika JNA na regularnom služenju vojnog roka u Sloveniji od strane njihovih paravojnih formacja, ubistvom makedonskog vojnika u tenku JNA u Splitu , od strane ostraščenih hrvatskih nacionalista a zatim su se nemiri preneli na Slavoniju, na vukovarsko ratište, na Dalmaciju, gde je po mnogim mišljenjima JNA činila mnoge pogrešne poteze koji su samo raplamsali sukobe a zatim na Kninsku krajnu gde su mahom živeli Srbi, da bi se rat proširio na Bosnu, okupaciju Sarajeva. Povlačenjem JNA iz bivših teritorija Bosne ništa se nije postiglo jer je bilo paravojnih formacija koje su kao dobrovoljci iz Srbije išli da brane Srbe. Situacija se otela kontroli, mnogi mudri ljudi poput Jovana Raškovića su na vreme sklonjeni, tj. ubijeni jer to nekome nije išlo u prilog i četiri i po godine je trajao rat okončan Dejtonskim sporazumom.Ishod rata je bio poguban po Srbiju koja nije uspela ni pravno i faktički na terenu da zaštiti svoje stanovništvo pa je mešanje jugoslovenske vojske i srpskih paravojnih formacija poslužilo kao opravdanje za brutalno etničko čišćenje Hrvatske od Srba iz koje je nekolio stotina hiljada Srba prebeglo, mnogi su surovo mučeni, ubijani u logorima i nikada im se nije saznala sudbina. U Bosni se vodio rat između sve tri zavađene strane uz veliku paravojnu pomoć mudžahedina i Bosna je podeljena na Republiku Srpsku i Bosansku Federaciju. Stravični zločini koje su činili pripadnici svih nacionalnosti obrisalii su sve stranice istorije o lepom i harmoničnom zajedničkom životu od skoro pola veka. Na teritoriji Srbije nije bilo odmazde prema pripadnicima nacionalnih manjina koje su učestvovale u ratu ali je iz straha od mogućih represija nakon nacionalističkih verbalnih pretnji došlo do iseljenja velikog broja Hrvata u Slavoniju i do zamene kuća sa Srbima koji su tamo živeli.

Finale tragične priče o nekada uspešnoj zemlji Jugoslaviji je rezultiralo u insceniranim razlozima za bombardovanje Jugoslavije od strane NATO koja je ostala okrnjena i u čiji su sastav ušle Srbija i Crna Gora i počeo je da se razotkriva najverovatnije pakleni scenario od strane svetskih sila koje su imale svoje pretenzije na ovaj prostor Balkana. Pogrešna politika jugoslovenskog i srpskog rukovodstva im je samo to omogućila.Želju za samostalnim državama ostvarile su Slovenija, Hrvatska Makedonija a otcepljenjem Crne Gore od Srbije i proglašenjem Kosova kao nezavisne države što zvanično još uvek nije priznato od velikog broja država u svetu i od strane srpskih vlasti definitivno je stavljena tačka na zemlju koja je smatrana za najbezbezdniju i jednu od onih u kojoj se najsrećnije živi. Koji je udeo bio zaista Tita, njegovih pregovora sa svetskim moćnicima, da li je postojao neki dogovor da Jugoslavija postoji samo za njegova života ili su takva razmišljanja na nivou x files otkriće se u budućnosti ili će se o tome zauvek zaćutati. Kraljevska porodica Krađorđević je počela sredinom osamdesetih da posećuje Srbiju i sada veliki broj njih živi u Beogradu, u objektima koji su njima pripadali a mnogi su i dalje u svetu ali održavaju tesne veze sa domovinom.

Kod onih koji su odrasli u „Titovoj" Jugoslaviji većinom postoji žal za vremenom koje se čini nestvarnim po mnogo čemu, naročito po kriterijumima koji su važili ne samo kada je u pitanju moral političara, pojam korupcije ili kriminala nego i moral kao društvena svest. Utopivši se u svetske trendove kapitalizma, izgleda da je komunistički moral na prostorima ex Jugoslavije zauvek nestao ili je bio privid koji je dobrim marketinškim potezom našao svoj put do srca ljudi samo u Titovo vreme.

Jasminka Holclajtner

 
 

Astro Zenit Extra

images

Reklame

Reklame

Statistika sajta

Ukupno poseta
39.048.977

Pregledanih stranica
95.619.445

Danas poseta
11.618

Trenutno na sajtu
1.274

Vreme: 2014-04-24 05:04

Reklame