“Ljubav sa mirisom gardenije”- Prvo poglavlje

Facebooktwitterpinterest

Kako naručiti roman u pdf formatu

Trilogija “Tajna Šantili čipke”- Knjiga prva “Ljubav sa mirisom gardenije”

 

Godina 1803.

Evropa je bila prividno mirna u proleće 1803. Dobri poznavaoci političkih prilika, posebno stava Engleza prema Francuskoj i obrnuto, nisu verovali da je mir u Amijenu, zaključen prethodnog proleća, održiv, naprotiv, sa strepnjom su očekivali novi potez Napoleona Bonaparte, koji bi značio neki novi rat. Diplomatska aktivnost u Evropi nikad nije bila jača. Kao neko zatišje pred oluju. O Napoleonovoj opsesiji Engleskom i njegovim planovima da je pokori, pričalo se po evropskim salonima, dvorovima i u vojnim krugovima. Jasno je dao na znanje da se neće smiriti dok ne slomije Engleze, što je pokušao još za vreme njegovog pohoda na Egipat. Engleski brodovi su jurili francuske po Mediteranu, te 1798. i 1799.godine i kasnije, 1801. i nikome nije bilo jasno kako je moguće da francuske brodove ne primete kapetani engleskih brodova, i kako je uspeo da im umakne,vraćajući se u Francusku. Zamalo da Englezi stanu na put Francuzima još kod Malte, ali Francuzi su uspešno okupirali ovo ostrvo, iako su Englezi bili u blizini. Pričalo se o nestvarnim meteorološkim fenomenima na moru, kao da se dizala neka  čudna koprena nad vodom, i oni uspevali da prođu nesmetano kroz tesnace i umaknu Englezima.

 „Kako je samo uspeo da na prevaru dođe na vlast, one noći kada je inscenirao da Francuskoj preti državni udar, 9.novembra 1799! Lukavi lisac, faktički je uz pomoć vojske došao na vlast. Manipulant ! Dok su se osvestili, on je zauzeo poziciju“ razmišljao je grof Andreas Palmeiro tog martovskog jutra na terasi svoje vile iznad Lisabona.

Da je drugačija situacija, da je Evropa stabilna, grof bi već organizovao putovanje u Pariz. Obećao je to svojoj supruzi i ćerkama, doduše u perspektivi, kada se za to stvore uslovi. Mnogi su ga uveravali da je Pariz još i najsigurniji pored Londona, St. Peterburga i Moskve. U Parizu sigurno ne bi hapsili portugalskog diplomatu, a u Englesku i Rusiju teško da će uskoro Bonaparta ući sa svojim trupama.

    Lepo prolećno jutro nad Lisabonom, bez ijednog oblaka,  plaventilo se proteže sve do Atlantika i utapa daleko negde na horizontu u beličastu svetlost išaranu tačkicama, koje se onda  skupljaju i približavaju u vidu rojeva ptica koje kruže nad vodom. Pogled na ušće reke Težo je prelep, vide se katarke brodova kojih je prepua luka. Vide se brodovi, ponekada baš daleko, prolaze pored obale, idu na jug, a neki se približavaju i uplovaljavaju u luku. Grof Andreas Palmeiro je više puta odlazio brodom na razna putovanja, najčešće za Brazil, i mora priznati sebi da mu je ponekada to bio baš odmor od užurbanog tempa Pariza, gde je bio u prvim godinama braka, a jednom je putovao dok je bio u diplomatskoj službi u Italiji, kada je cela porodica bila sa njim, u Rimu i Napulju, nešto duže od četiri godine. Potpuno je drugačija atmosfera u Brazilu i to ga opušta, ali njegova supruga to ne može da razume. Ona je pravi salonski tip žene, raskošne lepote, obrazovana i veoma društvena. Voleo je jutra u Lisabonu, i kao neki mali ritual, osim kada bi zimi ili kasno ujesen, duvali jaki vetrovi, izašao bi kroz velika staklena vrata iz spavaće sobe i stajao bi tako naslonjen na masivnu mermernu ogradu posmatrajući okean. Sa ove uzbrdice videli su se crveni krovovi kuća, manastira, ogromno prostranstvo celog zaliva.  Ima li lepšeg prizora i lepšeg osećaja, nego slušati jutarnji cvrkut ptica, šum vode koju su proizvodile dve velike  fonatne, jedna tačno ispred kuće u glavnom delu bašte, koja je vodila do velike kapije od masivnog kovanog gvožđa, preko koje su padali bokori raznog cveća i one, koja se nalazila levo u izdvojenom delu vrta, koji je specijalno dao da se napravi za njegove dve ćerke, sa klupama, ogromnim žbunovima gardenija, jasmina, jorgovana i ruža, odvojenog živom ogradom od glavnog dela bašte? Ptičice su sletale na fonatane i veselo podskakivale, kupale se u vodi obasjanoj jutarnjim suncem. Ceo predeo je blještao u raskošnim jutarnjim bojama.

Posmatrao je baštovana kako vredno radi u delu vrta koji je namenio devojčicama. Studirao je pravo na Koimbri i Sorboni ali i slikarstvo, kome nije imao mnogo vremena da se posveti; imao je veoma izrazen smisao za estetiku, i putujući po svetu kao diplomata, obraćao je pažnju na uređenje vrtova. Često je pravio skice predela kroz koje je prolazilo, između ostalog i Rija de Žaneira i donosio kući, pokazivao devojčicama, međutim,njegovu gospođu to nije mnogo interesovalo. Engleski stil, bez ravnih, oštro ograđenih ivica, kuda staza prolazi, pomalo divlji, krivudav, primenio je i ovde na svom imanju iznad Lisabona. Bio je na svom malom posedu, a opet, dovoljno prostranom da ga uredi kako želi i moglo bi se reći da je u gradu.

„Kakav vazduh“ pomisli grof. Gde god je putovao, nedostajao mu je njegov grad. Lisabon je nešto specifično, sa lepim vilama, zgradama, čije su fasade obložene plavim oslikanim pločicama, ostatak maorskog stila, prepun krivudavih ulica, na nekoliko brda, sa kojih se pruža divan pogled, ali nažalost, dole u luci se oseća užasan smrad od ribe i ogromna prljavština kvari utisak strancima koji slučajno zalutaju.Postoje delovi grada u koje ni policija ne zalazi, sa besnim, izgladnelim psima. Voli onaj deo grada gde odsedaju Englezi u svojoj četvrti i posebno ulice oko Trgovačkog trga, ponos Lisabona; prostran, oivičen velikim zgradama sa lučnim svodovima i velelepnom raskošnom kamenom kapijom, koja vodi u ulicu prepunu raznog sveta, najviše trgovaca, kafana, uličnih svirača, a uveče i dama za zabavu. Ima gde da izađe sa porodicom, a najviše voli da ih vodi na kolače nedeljom poslepodne, upravo na Trgovački trg. Dečaci su voleli da ih vodi na Rosio trg, gde su se održavale povremeno borbe bikova i razna takmičenja u borbenim veštinama, ali je njegova gospođa to prezirala. Dok su bili u Italiji u diplomatskoj službi, umesto da renovira pređašnju vilu, odlučio je da sazida novu, i sada u njoj uživa da provodi što je moguće više vremena sa porodicom.

Postigao je mnogo i bio je zadovoljan sobom, srećan što ima četvoro dece, dva sina, od kojih je Rikardo, najstariji, već uspešan  mlad poslovni čovek u Parizu, najmlađi Antonije,jedanaestogodišnji nemirko, malo zadaje probleme kao i svi dečaci tog uzrasta, i dve ćerke, Leticiju od petnaest i po godina, koja je nasledila od njega dar za slikarstvo ali i za pisanje, i Manuelu, koja će tog proleća napuniti četrnaest. Njegova prelepa, pomalo detinjasta ali veoma obrazovana supruga, grofica Marija Lujza, pokušava da prenese deo atmosfere iz salonskog predrevolucionarnog Pariza, gde su proveli mladost, gde su se venčali, dobili Rikarda i Leticiju, i nešto od  stila života italijnaskog plemstva, koje priređuje muzičke svečanosti u vrtovima. Ah, Kazerta! Prelepi vrtovi tog dvorca su ga očarali; često su odlazili tamo na prijeme, deca nisu htela da se vrate u Lisabon jer su zavolela Italiju. Manuela se jedva rastala od svoje drugarice Marije, čiji su roditelji ostali u Rimu. Dani kada su on i Marija Lujza boravili u Versaju, sedeli za istim stolom sa kraljem Lujem XVI i kraljicom, Marijom Antoanetom, sada već davno pogubljenim, izgledaju mu kao daleka prošlost. Francuska nije više ono što je bila. Ali on nije bio tamo četrnaest godina. Njegove uspomene se odnose na predrevolucionarni Pariz, Versaj, vreme raskoši, vreme prosvetljenja, kada su noćima dugo sedeli u društvu francuskih pesnika, pisaca, mladih intelektualaca. Postojali su spiskovi ko može da bude deo versajskog društva. Tačno su se znala pravila i kada je plemstvo u pitanju. Njegova supruga Marija Lujza je uvek ponosno isticala da su eto, oni imali pristup u Versaj, ali ne i Aleksandar Boarne, iako vikont, prvi Žozefinin muž,niti ona, kao njegova supruga. U međuvremenu, on je pogubljen, a ona je postala supruga najmoćnijeg čoveka Francuske i Evrope, Napoleona Bonaparte. U pravu je njegova supruga Marija Lujza kada kaže da ne može da se načudi koliko se svet promenio za dvadeset tri godine koliko su u braku. Ona priča o haljinama i šeširima, a on misli na političku situaciju. Nasmeja se. Pa da, donkle je u pravu, danas samo starija gospoda nose perike, hvala bogu, sada je garderoba jednostavnija. Da, svet se promenio od izbijanja Francuske revolucije. Mnogo toga su zajedno prošli od tada, ali bar sada ovde uživaju u miru svog doma.

Zna on da se Marija Lujza nije nikada sasvim pomirila sa činjenicom da će ostati u Lisabonu, i on je uverava da realno situacija nije baš najpogodnija za diplomatsku aktivnost van Portugalije, zbog stalne neizvesnosti u kom pravcu bi mogao da krene Bonaparta,  ne zna se ko može da mu objavi rat ili u kakve nove pohode može da krene. Ali ipak, on se trudi da ona ne sazna za njegove želje i planove, da se ne bi unapred radovala, jer on razmišlja kako bi bilo da možda odu za London ili Beč. Da, grofica je više puta izjavila da, iako voli svoju vilu, a u njoj su ipak tek dve godine od povratka iz Italije, volela bi da opet negde odu na duže. Sada je proleće 1803. Kada su došli iz Italije izbio je rat kod Oranža, jedan glup sukob, koji je princ regent don Žoao sasvim lepo smirio, predao grad Olivencu Špancima. Nije mu bilo lako da to učini, ali hteo je da se situacija što pre smiri. Mnogi misle da je princ neodlučan, melahnoličan i da bi mogao da na majku povuče crtu ludila, ali kraljica Marija je imala i ozbiljne razloge za svoju melanholiju, a malo je tu i genetika; konačno nije jedina među evropskim vladarima koji imaju slične psihičke smetnje. Isti lekar koji leči engleskog kralja, dolazio je u Lisabon, da za ogroman honorar pokuša da je izleči, da joj pomogne da se psihički stabilizuje,ali nije bilo nekog pomaka. Zar za jednu ženu nije opterećujuće  da vodi državu u ovako nemirnim vremenima? Princ regent don Žoao, drugorođeni sin, posle smrti starijeg brata, hteo – ne hteo, morao je da se prihvati odgovornog posla. Zar tako jedan neodlučan vladar da se suprotstavi  Špancima i Napoleonu ? Grof se nasmeja. Možda je to njegova prednost, takav blag stav, a ko zna, kada bi  došlo do ozbiljne političke situacije, kakve bi on odluke doneo. Grof je svestan da je snaga Portugalije u novcu i zlatu i da je kupovina mira najjeftinija. Srećom, imaju čime da ga kupe. Ne želi da uznemirava svoju suprugu tim temama, ali ona voli da o svemu bude obaveštena, jer kako kaže, ne želi više nikakve šokove, hoće da bude spremna ako im se sprema neko zlo. Strah da bi i oni mogli biti na meti Napoleona ne napušta je od boravka u Italiji, kada su francuske trupe harale po njoj, vodeći bitke  protiv Austrijanaca i Italijana, i ona je, bez obzira što je Portugalija neutralna zemlja, i što ju je grof uveravao da su kao dipomate zaštićeni, stotine kilometera daleko od Lombardije gde su se vodile bitke, bila prilično uspaničena da bi nešto loše moglo da im se dogodi.

Često ga je opterećivala prošlost, kao opomena da je sadašnjost u kojoj uživa, najverovatnije prolazan period i da bi budućnost mogla doneti ozbiljne probleme Portugaliji. Lisabon je pun stranih špijuna, već tačno zna ko za koga radi, ali zapravo, on se najviše uzda u informacije koje dobije od Kloda Montijea, Rikardovog prijatelja sa Sorbone. On je dalji rođak njihovog zeta Nikolasa koji živi u Parizu, oženjenog sestrom od tetke njegove supruge Marije-Lujze i njih dvojica su jedini koji mu mogu dati tačne informacije.Nikolas ima rođake i u Engleskoj i dobar je sa članovima vlade, sa mnogim Englezima i u Lisabonu i dobro je imati ga kao člana familije. Klod je blizak rođak važnog Taljeranovog savetnika, i do sada sve što im je Klod prenosio iz Taljeranovog kabineta bilo je tačno. Ponekada je mislio da mu namerno daju informacije koje ne bi smele izaći iz kabineta ministra spoljnih poslova, ali priča se da, ako iko izda Bonapartu, to će biti Taljeran. On mu je po inteligenciji i obrazovanju negde ravan i izgleda daleko mudriji od Bonaparte. Ali Bonaparta mora u nekog da ima poverenja, iako kažu da nikom ne veruje, i uz sebe uvek ima otrov koji je spreman da upotrebi ako bi osetio da će ga neko izdati. A kako da vodi državu bez saradnika? Sveo ih je na nekolicinu, navodno proverenih: Barasa, Fušea i Taljerana, sekretara Burijena sa kojim je išao još u osnovnu školu u Brijenu. Nije lako voditi državu. Zna to dobro grof Andreas i zna koliko je važno biti odan kralju, vladaru. A mnogi gledaju samo svoje interese. Konačno i sam Bonaparta. Evropa je podeljena u svojoj oceni Napoelona. Cene ga oni koji smatraju Francusku revoluciju istorijskim napretkom i njega kao branitelja revolucionarnih ideja, dok oni koji su upoznati sa stanjem u Francuskoj, dobro znaju da je on u stvari autokrata. On se nametnuo, i to energično i Francuskoj, izmučenoj od nemaštine i straha, u vremenima revolucije i perioda Terora, i Evropi koju sada želi da modernizuje. Neverovatan manipulant koji propagira revolucionarne ideje, a sprovodi apsolutističku vlast. Mladi intelektualci širom Evrope oduševljeni idejama Francuske revolucije, brzo shvate da on u stvari pravi marionetske države u kojima postavlja francuske zakone, poreze, i svaka od njih mora da da određen broj vojnika, nekoliko hiljada, za potrebe francuske vojske. Šta bi se dogodilo kada bi Napoleon krenuo ka Portugaliji, grof Andreas ne sme ni da pomisli. Najvažnije je održavati dobre diplomatske odnose i platiti onoliko koliko Napoleon traži samo da bude mir.

Dona Karlota Žoakina, ćerka španskog kralja, supruga princa regenta, don Žoaoa, bezuspešno pokušava da imitira Francuskinje i pravi skupove žena pripadnica plemstva, kako portugalskog, tako i francuskog, izbeglog za vreme revolucije. Svi koji često priređuju prijeme, balove i okupljanja aristokratije, nekako pomalo imitiraju pariske salone u kojima žene vode glavnu reč; ali dona Karlota Žoakina i Francuskinje ! O, pa to se ne može porediti! Ona je jadna ružna, smatraju je najružnijom suprugom jednog princa, odnosno  budućeg kralja u Evropi a i princ regent don Žoao daleko je od zgodnog muškarca; zdepast, ogromnog stomaka, malih stopala i šaka sa isturenom vilicom i opuštenom donjom usnom, nasleđe od Habsburgovaca, zbog čestih mešanja po krvnom srodstvu prinčeva i princeza. Ali njega poštuju i narod ga voli. Grof Andreas voli što njegova supruga, Marija Lujza takođe okuplja plemstvo i pravi prijeme. Najradije  to organizuje u bašti, kada dolaze kako portugalski ministri, njihove supruge, članovi vlade, tako i pripadnici birtanske diplomatske službe, poslovni ljudi. Postoji čitava engleska kolonija dole u gradu, ali  uvek je na prijemima prisutna i francuska aristokratija prebegla za vreme Francuske revolucije pre petnaest godina.

Bilo je uzbudljivo u Parizu dok je bio mlad, kada  je upoznao Mariju Lujzu. Njegovi i njeni roditelji su bili u diplomatiji. Venčanje u crkvi Sen Sulpis, rođenje Rikarda i Leticije a posle su se vratili u Lisabon, gde su se rodili Manuela, maja meseca one godine kada je izbila revolucija, a kasnije i Antonio. Još tada  je želeo da prošili vilu, a onda su otišli 1796. u Italiju,u vreme velikih Napoleonovih pohoda po Evropi. Okrenu se i pogleda ka spavaćoj sobi. Kroz velika staklena vrata ukrašena vitražom samo u gornjem delu, da bi njih dvoje mogli da zagrljeni iz kreveta gledaju u nebo, ležala je Marija Lujza, rasute crne kose u svilenoj beloj spavaćici. „Ona je srećna žena. Nadam se. Ja se trudim da budem dobar muž, ja je poštujem i ona to zna. Da li će neko da tako voli Leticiju i Manuelu kako ja volim nju ? „ razmišljao je grof. Sreća ćerki mu je bila ispred sreće sinova. „Nekako“ razmišljao je „muškarci se uvek snađu da udese sebi život.“ Ovo je patrijarhalna sredina, a on je svoje ćerke obrazovao uz pomoć guvernanti i najboljih profesora, što je retkost za devojke u Portugaliji i one i dalje uče, ne želi da imaju sudbinu zatucanih Portugalki koje trpeljivo, čak i one iz visoke klase, podnose sramotu koje im priređuju raskalašni muževi. Ne, njegove ćerke će se udati po svom izboru, iz ljubavi, kao što su to učinili on i Marija Lujza a solidno obrazovanje je prva stepenica ka nalaženju odgovarajućeg supruga. Za Leticiju ne brine mnogo, razumna je i odgovorna, staložena, a Manuela je preosetljiva, promenljivog raspoloženja, bunotovna i nepredvidiva ali izuzetno talnetovana za muziku. Naravno da je morala grofica da popusti pred njenim navaljivanjem i njegovom podrškom da se bavi operskim pevanjem i da prihvati učitelja pevanja. Manuela je to želela, i on joj je omogućio. Zna da se Marija Lujza nije s tim složila, ali Manuelina sreća mu je bila na prvom mestu. Profesor je rekao da je izuzetno talentovana i da će daleko dogurati. Konačno, ko zna kakva idu vremena. Možda i bolje da može da putuje po Evropi, da negde nastupa, mada bi i on više voleo da se uda i da ima dobrog muža, ali ona tvrdi da se neće udavati, da je to ne interesuje. Ah, devojčice u tim godinama, ko bi ih shvatio, razmišljao je grof. Bolje i to nego da samo priča o dečacima.

Čuo je šuštanje kućne haljine Marije Lujze, znači da se digla i da će mu se uskoro pridružiti. Njima dvoma je doručak na terasi bio ritual. Mogao je da pretpostavi kakve će razgovore voditi, ali on ima danas mnogo obaveza, mora da se sretne u gradu sa ser Ričardom Krafordom, njegovim sinom Lorensom, sa Eduardom, Rikardovim drugom i Klodom, njihovim kolegom iz Pariza.

Grofica se  pojavila u dugačkom raskošnom jutarnjem ogrtaču. Izgledala je prelepo, a duga tamna kosa joj je ležerno padala niz leđa, talasasta i bujna.

-Dobro jutro draga moja Marija Lujza. Nisam hteo da Vas budim – obrati joj se veselim tonom grof. Toplo je za kraj marta, nadam se da možemo da ovde doručkujemo.-

-Dobro jutro – odgovori zvonkim glasom. Ne morate da se pravdate, znam da volite jutarnju samoću na terasi, to je neki Vaš mali ritual. Da, toplo je i u bašti je već sve procvetalo.–

On je taman hteo da nešto odgovori, ona je mahnula rukom dajući mu na znanje da ne mora da to komentariše, zabacila kosu trzajem glave i zavodljivo ga pogledala. Zazvonila je za poslugu i ubrzo su doneli doručak.

-Ambasador Žan Lan je ponovo u Lisabonu- reče joj grof.  Nije uspeo da ubedi Napoleona da ga povuče natrag u Pariz. Kažu da nije ni stigao do njega, vraćen je.-

-Mislite da će princ napraviti bal za ambasadora Žan Lana ? -upita grofica.

Grof diže pogled, klimnu glavom što je trebalo da znači da je u pravu i ništa ne reče.

-Zašto me gledate tako ?- upita ga grofica, ponovo koketno zabacujući kosu zakačenu ukrasnim šnalama. Oboje su voleli opušten stil oblačenja, bar tu, kada doručkuju i ona bi tek kasnije pravila frizuru, i oblačila se otmeno, nakon čega bi sišla u salon i primala prijateljice.  Ovako, puštene kose delovala je mladoliko i veoma zavodljivo.

-Vi znate zašto- reče grof, značajno gledajući je u oči. Vaša lepota me očarava još uvek, čak još više nego ranije.-

Grofica napravi grimasu, koja je trebalo da znači, da na tu temu ne želi da nastavlja razgovor i mahnu rukom u znak nipodaštavanja njegovih komplimenata.

-Nemojte ponovo molim Vas – reče grof. Ceo život se na mene ljutite. Dobro znate da moja duga odsustvovanja iz Lisabona nemaju nikakav drugi razlog osim poslovnih. Ne planiram nigde da putujem. Više od dvadeset godina smo u braku i Vi ste još uvek prema meni nepoverljivi. Zar mislite da Vam se udvaram, kada Vam delim komplimenete ? Ne verujete da Vam se iskreno divim?-

-Naravno da sam nepoverljiva kada ste laskavac. Sećam se koliko ste bili popularni među damama u Versaju, u Parizu u Italiji. Treba li još da nabrajam? Uh!- uzdahnu teatralno. -Rio je grad žena lakog morala i raznog sveta, svašta pričaju oni koji dolaze odande i Vi dobro znate na šta ja ciljam – nastavi grofica u jednom dahu. Pogleda ga značajno, pokušavajući da vidi kakva će biti njegova reakcija.

– I mene svrstavate u njihovu klijentelu ? Pobogu Marija Lujza ! Naravno, kao i uvek preterujete. I previše se opterećujete prošlošću, koju ste sami tako kreairali u svojoj glavi, da mislim draga moja, da bi bilo najbolje da se latite pera i počnete da pišete ljubavne romane.-

-Ha, ha- nasmeja se izveštačeno i dalje ga posmatrajući i pitajući se da li se on to vešto pretvara da je ravnodušan kada ona spomene Rio, iako dobro zna na koga ona aludira.-

-Ima tamo i gospode i lepih gospođa i gospođica- reče kokento Marija Lujza, smatrajući to za bog zna kakvu provokaciju.

-Zar mislite da ja nemam preča posla u Riju, nego da  vodim društveni život i da se provodim? Spominjanje žena lakog morala ! Pobogu. Pa prepun ih je i Lisabon. Marija-Lujza, to nije Vaš nivo.-

-Moj nije svakako. Znate, postoje i one visokog ranga koje su udate, a rado bi sa Vama provele vreme negde možda na Vašoj plantaži. Uostalom, svi kažu da je život u Riju monoton, učmala kolonijalna sredina. Imate Vi vremena za razne posete. Vi ste za njih pravo osveženje. I Žozefina je bila lakog morala sa stanovišta našeg vaspitanja, pa vidite dokle je dogurala.-

 -Draga moja, zar Vam nisam toliko puta rekao da ja gradim budućnost za našu porodicu, da sam tamo zauzet. Tamo je naša plantaža. Ja sam vizionar i mislim da pravim dobru investiciju.-

– Dragi moj Andreas, Vi znate koliko sam ja tolerantna žena- reče, odlažući novine na pletenu stolicu s leve strane i uzimajući šolju sa čajem od čuvenog  francuskog porcelana iz Sevra.- Ja znam da Vi uživate u putovanjima i uživate da odlazite za Rio. Umesto što ulažete novac u plantažu u Riju, bilo bi bolje da ulažete u posao ovde u Lisabonu ili u Parizu, a možda i u Londonu. I još zidate kuću, ili ste sazidali. Ne znam i ne interesuje me zaista, a iskreno rečeno,  kod mene stvara bojazan o kojoj ne želim da pričam.-

-Imam na sva tri mesta uložen novac u poslove i to znate. Od toga veoma lepo živimo. Ali, budućnost je u Brazilu. Nema mesta za bojazan. Ja sigurno neću tamo živeti bez Vas, ali zar ne mislite da treba da imam svoj mir kada tamo odem, umesto što boravim u kućama prijatelja?-

-Da, s tim se slažem. Prijatelji ! Napravi izraz lica koji je predstavljao njeno gnušanje pri pomisli na neke od njih.

Grof je ćutao, polako pio čaj i listao novine. Nije želeo da produbljuje diskusiju. Ko zna u šta bi se ona izrodila.

Grofica je takođe ćutala i polako pila čaj. Malo je bilo potrebno, bilo koja asocijacija i da je misli odvedu u prošlost.

Sećala se često mladosti u Parizu i njihovog boravka u Italiji i jedva je, kako je govorila, preživela Napoleonove bitke u Italiji, iako su oni bili stotinama kilometara južno od Arkola. To je za nju bio šok, ni šest meseci od njihovog dolaska u Italiju, čuli su da se na severu vode bitke. Već januara 1797. bitka kod Rivolija! Strašno! Italijansko plemstvo je bilo preplašeno, niko nije znao hoće li se francuske trupe spustiti dole na jug. Rikardo nije bio sa njima, imao je petnaest godina i bio je u liceju u Parizu, a Leticija i Manuela devojčice, Antonio samo pet godina.

Eto, izbegli su Francusku revoluciju, vratili su se pre nego što je izbila u Parizu, sa Rikardom, najstarijim sinom koji je tamo rođen 1782. i Leticijom rođenom 1787. U toku tih pet godina grof je odlazio za Brazil na par meseci po nalogu portugalske vlade, a ona je bila sa svojim roditeljima i familijom u Parizu. Uvek je govorila kako su to bili za nju srećni dani, iako je on bio odsutan.Deca su volela Italiju  i otkako se vratila u Lisabon, osećala se skučenom, i da nije prijema na koje je išla i koje je priređivala, smrtno bi se dosađivala.Provesti mladost u Parizu, odlaziti na balove i razne proslave u Versaj, poznavati gotovo ceo diplomatski kor u Parizu u to vreme, zatim boraviti u Italiji, provoditi vreme u prelepim vilama u Rimu i Napulju, malo li je ? Njen ukus je formiran  u mladosti, kada je prilično zbunjena, ali veoma zaintrigirana onim što čuje na dvoru u Versaju, ali i u intelektualnim krugovima Pariza, pokušavala da shvati šta se to dešava u Francuskoj. I sve dok nije izbila revolucija, ona je smatrala da su zagovornici Žan Žak Rusoa, francuskih i nemačkih filozofa, šarmantni, interesantni salonski intelektualci, aristokratija koja se iz dokonosti bavi socijalnim, filozofskim i političkim temema. A onda je usledio šok. Kako za Evropu, tako i za nju, koja je odjednom morala da prihvati činjenicu, da su mnoge osobe koje je poznavala iz redova plemstva bile pogubljene ili hitno morale da napuste Francusku. Evropa je bila uzdrmana, i to propisno, dešavanjima u Francuskoj. U Lisabon je redovno stizala štampa iz Londona, a tamo su se štampali i mnogi francuski časopisi, ali  bilo je dovoljno čitati engleske novine pa shvatiti kakav je užas zahvatio Francusku. Kao da se neki veliki tamni oblak nadneo nad njenu mladost i njene uspomene. Gde li su sada Luj od Orleana, svašta se priča o njemu, markiz Lafajet, Šatobrijan? Sve ih je poznavala. Neki članovi francuskog plemstva održavaju kontakt sa kraljevskom vojskom u Koblencu, Englezi to naravno pozdravljaju, a francuski ambasadori i otpravnici poslova povremeno stave princu regentu don Žoaou primedbe akonto toga, na šta on miroljubivo sleže ramenima, uz primedbu da od toga nema nikakve opasnosti ni za Francusku ni za Portugaliju, jer on smatra da je to samo  izraz njihove nostalgije za starim vremenima.

Nije mogla da zamisli da su Mariju Antoanetu, tako bezazlenu i dobrodušnu ženu mogli da giljotiniraju. Evropa je bila šokirana. Giljotinirati ćerku carice Marije Terezije ! Bez stvarnih dokaza da je mogla da napravi prevrat u Francuskoj. Nezamislivo za zemlju koja je propagirala ideju „Jedinstva, bratstva i slobode“. Svrgnuti kralja, to je mogla da shvati, ali kraljicu, koja je samo njegova žena, to nije mogla da poveže sa mentalitetom Francuza.Pošto nisu imali dokaza da je spremala prevrat, pripisali su joj preljubu. I to Francuzi, poznati po neverstvu, bilo da se radi o muškarcima ili ženama. Hteli su da je ponize, jer je nikada nisu prihvatili kao austrijsku princezu.  Kažu da su sina,malog dečaka  maltretirali, zatvorenog u tvrđavi, u stvari i da je od toga umro sa deset godina, a i najstarija ćerka Marija Terezija je bila zatvorena u tvrđavi nekoliko godina, pre nego što joj je dopušteno da napusti Francusku. Seća se grof njenog užasavanja, njenog razočarenja, tuge, kada je čitala ko je od plemstva sve morao da beži pred sečivom giljotine; onoliki sveštenici pogubljeni. Samo bi spuštala novine u krilo i tužnim pogledom bi ga pogledala „Zašto? Oni pričaju o pravima čoveka, pa zar ti koji su pogubljeni nisu građani Francuske ? Zašto sveštenike? Oni se ne bave politikom? Na mnoga pitanja nije dobila odgovor. Deca su bila mala, Manuela se rodila maja te godine kada je izbila revolucija, posle tri godine Antonio. Lisabon je bio miran grad ali bez radosti. Mnoge francuske izbeglice našle su utočište u Portugaliji, u Lisabonu, ali one nisu mogle da im zamene parisko društvo. Oni su bili užasnuti onim što su doživeli, onim što su izbegli i srećni da su izvukli živu glavu. Srećom, portugalski dvor ih je prihvatio s poštovanjem. Plemtstvo poštuje plemstvo i mnogi rade za vladu, dobili su dobar tretman, ali strah, neizvesnost i tuga i dalje su se mogli videti u njihovim očima. Nisu znali kada će moći da se vrate i da li će. Kada je došao proglas 1792. da se vrate  u Francusku, u protivnom, njihova imovina će biti konfiskovana, gotovo niko se nije usudio da se vrati. Mnogi su pokušali da saznaju gde su njihovi prijatelji, rođaci, ali teško se dolazilo do tih informacija, neki su otišli u Englesku, neki u Švajcarsku, Nemačku, Rusiju, a bilo je priča da je mali broj njih otišao čak do Kine i Japana. Francusko plemstvo je rasuto po svetu, ima ih dosta u Americi, što je i razumljivo, jer je Francuska finansirala rat za oslobođenje od Engleske.

-Samo da ne dođe ovde- promrmlja grof razmišljajući kako je Napoleon  u tako kratkom roku, nekih osam godina otkako je postao blizak sa članovima Direktorijuma i kao Barasov štićenik ,dobio  neverovatno velika ovlašćenja. Na čuđenje mnogih  evropskih vladara i političara bio je u pohodu na Maltu, Egipat, otišao do Sirije. Zar će ga bilo šta i bilo ko zaustaviti da ne uđe u Portugaliju? Portugalci su pomagali Engleze na Mediteranu u to vreme, pokušavajući da spreče Napoleonov pohod na Maltu. Znaju Francuzi za viševekovno prijateljstvo između Portugalije i Engleske, što naravno otežava poziciju Portugalije. Taj savez može biti spas, ali i omča oko vrata, jer su Englezi Napoleonu bolna tačka. „Kako komplikovana situacija!“ – razmišljao je grof. Srećom, Brazil je bogat u zlatu i dijamantima pa se mir kupuje.  Španci su jedno vreme bili u koaliciji protiv Napoleona, ali su već duže vreme u koaliciji s njim. Na Ruse nikada ne možeš da računaš, oni imaju neku svoju taktiku.Englezi su Portugalcima  jedini iskreni prijatelji. Englezi, najljući Napoleonov neprijatelj, oni koje Napoleon smatra najdostojnijim protivnikom. Lako će on sa Habsburgovcima, njih je već potukao u Italiji i Austriji, Burboni su sklonjeni sa prestola ali Englezi?!
Pili su čaj ćuteći, listajući novine, svako udubljen u svoje misli. Glavni strahovi grofa Palmeira su se odnosili upravo na činjenicu da ga nikada nije napuštla misao da bi Napoleon mogao da krene na Portugaliju. Naravno da bi najverovatnije smatrao da ima prava da uzurpira i sve portugalske kolonije. Ipak, tešio se grof, za sada nije uzurpirao mnogo toga, ali on je nepredvidiv. Moguće da su Španci pristali da budu saveznici sa njim jer im onda neće otimati kolonije.Mada, nikada se ne zna. Ali daleko je Amerika da bi se Napoleon usudio i da pokrene flotu u pravcu Rio de la Plata ili Meksika.Kod njega se nikada ne zna na čemu si. Već je nudio, doduše odavno, turskom sultanu pomoć da mu bude savetnik za artiljeriju u ratu sa Rusijom, jer je ta vrsta oružja nedostajala Turskoj; pričalo se da nije zaustavljen u Jafi posle osvajanja Egipta, ko zna dokle bi dogurao. Bio je spreman da prihvati islam samo da bi prešao preko Irana i došao do Indije, da se tamo obračuna sa Englezima. Njegove ambicije ne jenjavaju. Tačno je da je princ regent don Žoao zet španskog kralja, ali zar su familijarne veze ikada bile presudne u kreiranju granica u Evropi? Naravno, sumnje ove vrste grof razmenjuje samo u muškom društvu, jer se njegova gospođa, koju uzgred budi rečeno obožava, možda baš zbog njene prostodušne naivnosti i naravno lepote, užasava od bilo kakvih nagoveštaja da bi on mogao imati pretenzije ka Portugaliji.

Grofica je i dalje bila zaljubljena u grofa i večno željna njegove pažnje. I dalje je bio izuzetno atraktivan.Bio je krupan čovek smeđe kose, pomalo neuobičajeno za Portugalca, jer je imao malo engleske, malo nemačke krvi, rodoslov je prepun značajnih ličnosti,  što je grofica uvek isticala u društvu; uglavnom su se bavili trgovinom, diplomatijom, radili za vladu, eto i on je nastavio tim putem. Otkako je počeo da odlazi za Brazil kao finansijski inspektor, tamo je kupio i plantažu i  dao da se sazida kuća. Javili su mu da je sve urađeno kako je on želeo. Rekao je to grofici, koja je tada prokometarisala da su to bačene pare. Ali on je bio mudar. Nikad se ne zna, razmišljao je, razvija se Rio i jednog dana će je možda dobro prodati, a možda će imati prilike da otputuje sa Marijom Lujzom, da joj pokaže lepotu Brazila; možda će se neka ćerka udati za nekog ko će službom biti poslat za Brazil ili će se neki od sinova uputiti tamo. Biti otac velike porodice je velika odgovornost, i to kakva! A on je bio dobar otac. Rikardo, najstarij sin, bio je majčin miljenik, Manuela, najmlađa ćerka, njegova miljenica. Leticija, drugo dete po redu, samostalna i odgovorna, očekivala je da je hvale i da je poštuju, pomalo starmala, što nije loše, smatrao je grof,  jer će verovatno tako odgovorna biti dobra supruga.

– Rekli ste da je ambasador Žan Lan stigao.- reče grofica.Mi smo prošle godine bili u Mafri kada je bio balu njegovu čast. Devojčice su bile fascinirane dvorcem!

-Da, da, stigao je. Udubio sam se u misli, oprostite.- Začu se odozgo cika i vrista. Devojčice su se opet popele na mansardu.

-Vi ste prema njima dvema bolećivi. Moram priznati da uživam na ovoj terasi i milo mi je što se svi dive vili. Svaka Vam čast! Ali nije moralo da im se izlazi u susret baš i sa mansardama. Svi kažu da se to ne uklapa u ovaj stil- grofica mu se obraćala maznim glasom.

-Hvala draga moja. Po mom nacrtu. Neka se ne uklapa. Ipak, recite da Vas podseća na Pariz. Eto, devojčice nikada nisu bile tamo, a želele su mansarde.-

-Da priznajem. Tako bih volela da ponovo posetim Pariz. -Duboko uzdahnu. Grof ništa ne odgovori.

Grofica je bila  oduševljena kada je ugledala vilu na dva sprata, sa bezbroj spavaćih soba, kupatila, posebnim delom za poslugu, a devojčice su želele da se naprave mansarde, slušale su o tome, gledale slike Pariza i ona je bila presrećna, jer ima bar neko sećanje na mladost, makar i preko mansardi.

Arhitekta je bio protiv takve ideje, rekao je da se taj stil nikako ne uklapa u meditarnski stil, ali grof je popustio i napravio kopromis, pa se tako na vrhu vile na krovu nalaze prozori mansardi i deluju veoma originalno i interesantno. Devojčice su tražile da imaju po jednu sobu, svaka svoju sobu na mansardi i šta će

,morao  je da popusti. Od njegove zamisli kako vila treba da izgleda dosta se promenilo po nalogu Marije Lujze i ćerki, ali on je uživao da im izlazi u susret. I tako, one, i pored svojih soba koje imaju na prvom spratu ,imaju i gore sobe na mansardama, prepune njihovih igračaka, knjiga; da bi primale drugarice i hvalile se pred njima da imaju u vili parisku mansardu. Godpođe koje pripadaju odbeglom pariskom plemstvu, smeštenom u Lisabonu posle revolucije, pogled upravo na mansarde izazivo je uzdah.

-Moj Andreas je tako romantičan, govorila bi im grofica Marija Lujza, kao sećanje na naše venčanje u Parizu, na naše poznanstvo, našu ljubav i naš boravak tamo, eto dao je da se izgrade mansarde i sada devojčice i pored lepih soba, vole da borave tamo. Možda će i njih život da vodi ka Parizu. To bi bilo tako lepo. A onda bi zaćutala, svesna svoje netaktičnosti. Snuždena lica francuskih gospođa otkrivala su njihovu nostalgiju i beznađe po pitanju mogućnosti da se vrate u svoj grad.

Onda bi grofica Marija Lujza pričala nešto duhovito da zabašuri svoju nepromišljenost i atmosfera bi bila prijatnija. Uglavnom je pričala neke dogodovštine iz perioda kada su bili u Italiji.

Najviše su Francuskinje insistirale da priča kako je Žozefina pala sa drvene terase jer je bila trošna, kada je izašla na poziv prijateljice da vidi njeno kučence. I tako je propao njen plan da ode kod Napoleona u Egipat, jer se pri tom ozbiljno ugruvala. Grofica bi uvek zaključivala da ona nije ni imala nameru da tamo ide, ne samo da je bila sa ljubavnikom u banji, nego je saznala da i on ima ljubavnicu Paulinu Furas.  „Skandalozo“ uzvikivale bi gospođe uglas, dobro obaveštene o svemu što se dešava u Parizu, pomno čitajući svu štampu koja odande stiže.

Grof se nasmeja setivši se toga. Njegova supruga je tako detinjasta, ali  nažalost, ne shvata važnost uloge koju ima Žan Lan, francuski ambasador. Moraće da ga dostojno prime, da učine sve što mogu da bi tog neprijatnog Napoleonovog generala koji nema nimalo diplomatskog umeća bar malo odobrovoljili, ali mu engleske diplomate koje se ovde osećaju kao kod kuće kvare planove, jer ga konstantno provociraju.

Princ regant don Žoao, nakon početnih nesporazuma, prima ambasadora Lana kad god on to poželi,  i gde god se nalazi u tom momentu i pored početne tvrdnje da on neće ući ni u jedan dvorac, ni u Mafru, ni u Bempostu ni u Kuelež, a princa nije lako naljutiti. Ipak mu je sve to dozvolio, kada je shvatio žestinu njegovog besa i pretnji. Svi grofovi izvori nagoveštavaju da Napoleon ima planove da napadne Englesku, a on strepi upravo od toga. Zar se šalje general koji se proslavio u mnogim Nepoleonovim pohodima u diplomatsku službu u Lisabon, gde Englezi vode faktički glavnu reč? Princ hteo -ne hteo, ipak, ako mora, odlučiće se između ministara u vladi koji su frankofili i anglofili za ove druge. Ali u slučaju rata između Francuske i Egnelske, Portugalija ostaje nezaštićena i moguće, ali grof o tome ne sme ni sa kim da priča, osim sa nekolicinom prisnih prijatelja, da je možda Žan Lan poslat kao prethodnica u vidu ambasadora, jer ukoliko dođe do rata sa Englezima, može da se otvori i južni front- Portugalija. Ne sme o tome ni da misli. Oni su faktički bespomoćni. Pomoć ni od kuda, izlaza nema, osim da krenu za Brazil. Mnogima to izgleda kao jedina opcija, a drugima kao najnerazumniji potez. „Zar predati Portugaliju Napoleonu na tacni ? Poslednjih sedam godina kao da se na Evropu obrušio vulkan. Niko nije mogao da pretpostavi da će tom silinom Napoleon  da krene preko Alpa na Toskanu, Veneciju, Milano, Austriju. Tog čoveka ne može ništa i niko da zaustavi. Samo dan ga je delio od vojnog suda, ali Žan Batist Bernadot, ministar rata je te jeseni 1799. dao ostavku pre vremena i Napoleon je stigao iz Egipta i napravio prevrat. Da je Žan Batist Bernadot bio još samo koji dan ministar rata, izveo bi Napoleona na vojni sud, smatrajući pohod na Egipat besmislenim trošenjem novca i angažovanjem vojske.Znao je grof tada, kada je proglašen za doživotnog konzula, da i Portugalija ulazi u nemirna vremena. Francuske izbeglice su se navikle da žive u tuđini, ali su očajne. Ne vide skoro mogućnost da će se vratiti u domovinu. Doživotni konzul ! To tako zlokobno zvuči. On nikada neće popustiti pred burbonskom aristokratijom. Negde u Koblencu je kraljevska vojska a kralja pogubili. Kraljev brat, vojvoda od Orleana, negde se potuca po svetu, iskrao se sa sobarom i pobegao kao običan građanin u Švajcarsku, držao časove iz matematike i francuskog, nemačkog. Na šta je spalo francusko plemstvo ! Uvek su se vodili isti razgovori i svaki put bi grofica bila srećna što je u svojoj zemlji, u svojoj vili i svojoj bašti bezbedna, kako je ona to mislila, a grof upravo obrnuto, da u Evropi niko nije bezbedan. Bacao je pogled po bašti, i dok bi sedeli i pričali sa gostima na prijemu,  pitao se dokle će trajati ovo zatišje, jer on je bio ubeđen da je bitka kod Oranža, dve godine ranije, bio probni balon. Svašta se pričalo na prijemima. Nije isključeno da Napoleon istovremeno krene na Englesku i Portugaliju. U tom slučaju, Englezi bi bili zauzeti svojom odbranom i oni bi morali da se predaju bez borbe. Možda bi ih i Španci okupirali kao francuski koalicioni saveznici. Oseća da idu nemirna vremena i jedino što smatra, baš kao i mnogi u vladi, da bi to moglo da se odloži ili izbegne je povećanjem iznosa koje portugalska vlada daje u zlatu i dijamantima za kupovinu neutralnosti. A mnogi u vladi su protiv toga, smatraju to ogromnim izdatkom.

-Znači treba da pravimo prijeme. Meni to nije teško, ali nadam se da nećete opet da se zaputite u Brazil- reče grofica energično okrećuću listove novina.

-Draga moja, možda nam je budućnost u Brazilu.-

– Za mene sigurno ne, a ni za našu decu, a ni za Vas, osim ako se tamo ne zaljubite, ne obnovite neku ljubav i samo me jednom iznenadite svojim ostankom u Riju.-

– Kakvu obnovljenu ljubav? -sada je grof Andreas bio već pomalo uznemiren. Imamo tamo zajedničke prijatelje, ako ih se sećate, ali ne želim da produbljujem temu koja kod Vas izaziva bes. Nije im baš prijatno što žive tamo, daleko od evropske civilizacije.

-Mene Brazil uopšte ne interesuje, a ni našu decu. Ja planiram da ćerke lepo udam, a nadam se da će Rikardo ostati u Parizu, eventualno u Londonu, a za Antonija ne znam, još je mali, ali deluje pustolovno. Da, pa na Vas je naravno. Manuela mašta o Italiji, jer joj je tamo Marija. Bože, koliko se to dete vezalo za tu devojčicu. Ne kažem ništa, zaista, slatka je, ali njih dve su bile baš naporne. A ima sestru. Da, jasno mi je. Leticija nju želi da disciplinuje, o tome se radi, mala divljakuša se ne da, ima  očevu podršku. Poludeću, mene niko ne sluša. Ja nisam ni za koga autoritet.-

-Manuela je moje zlato, to je dete talentovano, ali, Marija Lujza, Vi nemate strpljenja za nju. Bila je bolešljiva, dovoljno da bude promenljivog raspoloženja, prava umetnica.-

-Skrećete temu sa Brazila. Tamo ne idem. Nadam se da sam jasna. Nikada.- grofica je besno okretala stranice novina kao da ovog momenta mora da krene da se pakuje za Brazil i tim ljutitim pokretima protestvuje.

– Nije u Brazilu sve tako sređeno, nisu svi dokoni kako se to Vama čini. Ima tamo posla, mnogo toga treba uraditi, ipak, mnogi bi dali sve da se vrate u Evropu. Naravno, ja Vas ne teram da idete, ne znam zašto se toliko oko toga uzbuđujete. A priroda je prelepa. Shvatam draga moja da bez razloga prelaziti Atlantik nije prijatno, naravno, uživajmo u lepoti našeg doma.-

– Šta je toliko strašno biti konzul u Brazilu, zaista ne vidim.- nastavi grofica.- Zemlja puna zlata i dijamanata, niko ih ne kontroliše.-

-Ja ih kontrolišem i Vi to dobro znate. – hladnim tonom odgovori Andreas Palmeiro.

-Da znam. I nisam srećna zbog toga jer će jednog dana da Vam pripišu korupciju, da ste bili podmićeni, da je sve što ste stekli sumnjivog porekla. Viljem Pit je u Engleskoj sredio korupciju a ovde ? Ko može ovde da sredi ? Ili u Brazilu ?

-O pa Vi ste obavešteni! Neka se bavi time ko treba. Eto, ja sam jedan od tih koji njih kontroliše. Molim Vas, nemojte se baviti poslovima koji su u mom domenu.-

– Kažu da naš kralj daje dosta novca Francuskoj i da je to garancija za mir – reče grofica. Tako mi je rekla grofica Melo.-

-Mislite ? Bojim se da je to samo kupovina vremena. Vidite šta je uradio sa Italijom. Opljačkao je sve što je mogao od umetničkog blaga.-

Utom se začuše glasovi u hodniku, cika i vriska i otvaranje vrata od spavaće sobe. Leticija i Manuela utrčaše, svađajući se. Leticija, visoka i mršava sa bujnom smeđom kosom i plavom trakom kojom je vezala kosu i Manuela, tamnokosa, tamno smeđih očiju, sa dugim trepavicama zadihano u glas izgovoriše

-Gde su novine? -Manuela ih ugleda na pletenoj fotelji levo od majke i ščepa svojim mršavim rukama prvo što je dohvatila.

-Tata jel vidite kako se ponaša? -reče Leticija

-Dobro jutro! – nasmeja se grof.

-Dobro jutro!- reče Leticija i poče da juri Manuelu po treasi.

-Dosta, inače nećete dobiti ništa – viknu grofica.

-Tata zašto se smejete? –upita Manuela.- Dobro jutro.-

-Upravo smo pričali o našem boravku u Italiji.-

 Manuela zastade i pogleda ga setno. Priđe stolu i sede. Uze kiflu i poče da je gricka.

– Kada ćemo da idemo tamo ponovo ?-

-Ne znam. Sumnjam da ćemo skoro ići. Putevi su nesigurni, a i Mediteran.-

– Tamo krstare britanski brodovi, a Britanci su nam prijatelji – reče Leticija. Volela je da daje na znanje koliko je obaveštena o svemu.

-Ne možemo dušo, imam ovde posla. Došao je ponovo Žan Lan francuski ambasador, biće balova, možda će doći i Rikardo, upravo treba da idem na sastanak sa ser Krafordom i njegovim sinom Lorensom. Došao je i Eduardo iz Pariza. Imam sastanak dole u gradu.-

-To su Rikardovi drugovi iz Pariza?- upita Manuela tek da nešto pita.

-Da, sto puta je Rikardo pričao o njima. U stvari Lorens Kraford nije, nego Eduardo- odgovori Leticija.

-Manuela, budi dobra. Ti imaš samo četrnaest godina i ne možeš da sama jašeš baz pratnje. A ići ćemo u Mafru, vodiću vas da ponovo vidite dvorac, biće prijem povodom generala Žan Lana, koji je ovde i dalje ambasador- reče blagim tonom grof.

-Onaj koga naš princ ne podnosi ?- upita Leticija, pokazujući da je upućena u dešavanja na dvoru.-

-Mislim da je to uzajmna netrpeljivost, to je diplomatija.- Grof se diže.

-Draga moja, ja moram na sastanak dole u grad, a vi devojčice budite dobre. –

Bilo je već prošlo deset sati pre podne  kada je Grof Palmeiro žurno seo u kočije i krenuo ka Buenos Airesu, delu Lisabona gde su se okupljali i  uglavnom boravili Englezi, na zakazan sastanak sa ser Ričardom Krafordom, njegovim sinom Lorensom, Eduardom i Klodom. Od vile Palmeirovih, malo iznad dvorca Kuelež, gore u brdima, do grada, trebalo je dobrih petnaest minuta a možda i duže. Sasvim prijatno vreme, mada je Englezima kada dođu u Lisabon uvek vrućina. Po Lisabonu su se vrzmali razni ljudi, dolazili su pod vidom otvaranja trgovinskih preduzeća, osiguravajućih društava, razne diplomate, konzuli, znao je dobro da se među njima kriju i brojni špijuni.

“Naša najveća slabost je u malom broju stanovnika. Koga da pokupiš za vojsku ako ne daj Bože zatreba?”  razmišljao je grof, dok su kočije podskakivale po kaldrmisanim uzanim ulicama. Tri miliona stanovnika i jedva četrdeset hiljada vojnika. Ali pitanje u kom je stanju vojska. Manuel Godi, španski ministar spoljnih poslova, opasan čovek, ljubavnik španske kraljice Marije Lujze -sa kojom nikako nije želela da se poredi njegova supruga, mada su je zadirkivali zbog istog imena, opasan je igrač, njega se treba čuvati. Odavno se priča da želi deo Portugalije za sebe. Ipak, brzo se završio taj rat kod Oranža 1801. i hvala Bogu nije zahvatio Lisabon. Svi su u vladi mislili da njih Francuzi u stvari testiraju.

Približavao se hotelu. Mora da obavi ozbiljne razgovore sa ser Krafordom, da ga zamoli da utiče na njihovog ambasadora, da ne  provocira  francuskog ambasadora Žana Lana.

Najzad kočije stadoše  blizu Trgovačkog trga i grof Palmeiro izađe  u svoj svojoj grandioznosti, za jednog Portugalca bio je previše svetle puti  i svetlo smeđe kose. Ulice Lisabona su bile prepune tamnoputog sveta, Afrikanaca, Brazilaca. „Baš ih je  mnogo“ pomisli grof. „Mi odlazimo tamo, oni dolaze ovamo, dovode robove, mešaju se, prave Brazilkama decu, uskoro će ceo Lisabon biti mala  brazilska kolonija.“

Lepo obučen, uspravna držanja za čoveka od 44 godine, polako pođe ka bašti hotela. Za stolom su već sedeli Eduardo, mladić od dvadeset jedne godine, prijatelj njegovog sina Rikarda koji je na studijama na Sorboni, Klod, njihov zajednički prijatelj i ugleda još dvojicu: jednog gospodina njegovih godina ili malo starijeg i jednog mlađeg.

Eduardo i Klod pritrčaše grofu Palemiru rukovaše se sa njim i predstaviše goste.

-Ser Ričard Kraford i njegov sin Lorens – reče Eduardo.

-Dobrodošli u naš Lisabon- veselo reče grof Palmeiro.- Nadam se da ste se dobro smestili.

-Da, veoma je lepo. Veoma lepo. Pa znate grofe Palmeiro, mi Englezi smo uvek imali afinitet prema Portugaliji i naravno uvek smo tu za vas, da pomognemo ako treba .-

-Da li ste već dolazili u Lisabon?- upita grof, pomislivši kako mu je ser Kraford izuzetno simpatičan.

-Da, davno je to bilo kada sam prvi put došao. Obećao sam mojoj Lizi da ću je, ako pristane da se uda za mene, dovesti da joj pokažem raj na zemlji. –

-I ? – Ovde ste je doveli ? -upita grof.

-Da, ovde. Naravno to je bilo za vreme markiza Pombala prvi put. Imao sam čast da upoznam markiza Pombala, bio sam mlad i naravno, veoma mi je imponovao, veoma. Znate, on je bio daleko ispred svog vremena, daleko ispred. Cenio je mog oca, i tako sam imao čast da ga upoznam i kasnije kada sam dolazio zbog posla ovde i u Porto, svratio sam kod njega na dva dana, verujte mi to su nezaboravne uspomene. Ser Kraford se zaneo pričajući a grof Palemiro je upijao svaku njegovu reč.

-Da nezaboravno – nastavi ser Ričard Kraford. Moj dobar prijatelj lord Sandersen je kupio ovde vilu u Sintri i nudio mi je da dođem, ali  zbog poslova nikada nisam imao vremena za odmor.Moj otac je kupio na Madeiri, ali ne stižem ali bar me je sin poslušao i on je kupio tamo kuću, znate nikad se ne zna. Lepo ostrvo.Kada sada  vidim kako je ovaj Trgovački trg divan, ove radnje, sve je uređeno. –

-Ser Kraforde, Vi ste bili ovde i prošle godine, ali nisam imao čast da Vas upoznam, kada je bio Vaš ambasador  Hoakim Frer, poznajete i gospodina Fidžeralda, sadašnjeg engleskog ambasadora. Šta mislite s kim će ambsador Žan Lan bolje sarađivati?

Ser Kraford se nasmeja.- Zaista ne znam, bojim se da je mrtva trka, jer je ser Fitdžerald profesionalni diplomata, a za ambasadora Žan Lana ne znam šta da kažem. Čuo sam da voli da dominira nad vašim princom, da se ponaša neprimereno za jednog ambasadora, ali šta očekivati od Bonapartinog vojnika faktički? Znam dosta toga o generalu Žan Lanu, da je blizak sa Napoleonom, bio je s njim za vreme bitke za Tulon. Njihova pobeda, naš poraz. Znam da su bili sjajni u toj bici ali morate priznati da je diplomatska karijera ipak nešto drugo nego vojnička.

-Naravno, naravno- odgovori grof Palemiro. I ja se nalazim u procepu, pokušavam da budem od koristi kao savetnik princu. Ja sam  bio u Italiji za vreme njegovih pohoda tamo, poznajem neke članove  porodice Bonaparte, a moja gospođa još uvek se trese  kad spomenem Napoleona, njega nismo upoznali, mi smo bili dole u Rimu i Napulju, ali moram priznati da je njegov brat Žozef fini čovek, obrazovan, da je blage naravi izgleda, među nama rečeno, kao neko koga politika uopšte ne interesuje. I njegova gospođa je jedna fina dama, moje devojčice su oduševljenje njom, upoznali smo i njenu sestru, Dezire Klari, sada udatu za generala Bernadota.Priča se da su joj se  Žan Lan i general Žino uporno udvarali i da ih je obojicu odbila. Ha, kakav je to njima bio šamar. Mogu da zamislim na njihovu sujetu.A pitanje i da li je priča tačna. Svašta se priča o Napoleonu i njegovim generalima i maršalima.-

Mladići su pomno slušali šta grof Palemiro i ser Kraford pričaju.

-Znate li zašto je general Žan Lan ljut što je postavljen za ambasadora ovde ? upita ih Klod.

-Ne- rekoše u glas grof Palmeiro i ser Kraford.

-On je pre dve godine,upravo ovako negde u proleće postavljen za komadanta konzularne garde i mada je doduše dobio neka nejasna ovlašćenja po pitanju korišćenja odobrenih sredstava, kupio  je sebi  veličanstvenu kuću, raskošno opremljenu u ullici Sen Dominik ali i raskošnu uniformu  i oružje za gardu. Troškovi su dostigli, kako mi je rekao rođak, više od trista hiljada franaka i Napoleon je bio strahovito ljut, zahtevao je od njega da taj novac vrati, a general Lan se pozivao na njihovo prijateljstvo, jer oni su prijatelji od rane mladosti, zajedno su bili kao što rekoste u Tulonu ali i u Egiptu, ali znate kod Napoleona nikakvom intimizacijom ne može da se postigne cilj. Pa konačno, on je iz Egipta pošao samo sa odabranim generalima, onima u koje je imao mnogo poverenja, i Žan Lana je poveo sa sobom, a Žinoa iako mu je i on izuzetno blizak saradnik i prijatelj, ostavio sa generalom Kleberom koji je tamo i umro.Čak i da je prodao kuću, ne bi mogao da vrati taj novac, i morao je da  se zaduži kod generala Ožurua,  njegovog druga iz pohoda na Pirineje. Napoleon je ražalovao Lana, ali mu je rekao da će mu naći neko adekvatno mesto u diplomatiji da može da vrati taj dug.

-Znači moramo biti darežljivi prema njemu- zaključi grof Palmeiro. Veoma korisna informacija. Mi inače skupo plaćamo našu neutralnost, samo nam je  nedostajao ambasador koji je do guše zadužen, kome ćemo morati da se dodvoravamo.-

-Ne treba potcenjivai generala Lana, iako je loš diplomata. On je jedan od najodanijih Napoleonovih prijtelja, saboraca, kažu najhrabrijih. U Italiji i u Egiptu, u Sirji je pokazao veliku hrabrost. Srčan čovek, željan da ide u pohode, rođen za ratišta i njegova nervoza i bes su rezultat osećanja poniženja što je došao na mesto ambasadora. Zna on dobro da se moć stiče na bojnom polju- reče nadahnuto Klod.

-Zar si ti tako opčinjen njime?- upita ga grof Palmeiro.

-Iskreno rečeno, jesam, kada sam čuo koliko ga cene njegovi saborci. Izuzetno je pravičan. Na Malti je dao da se strelja vođa neke grupe vojnika koja nije htela da se pokori naređenju da ne pljačka manastir sa sveštenicama. On ih je sve kaznio, njega osudio na smrt. Svoju odanost Napoleonu je više puta pokazao i po cenu da se ovaj naljuti na njega. I dalje mu ne persira, u bitkama je neustrašiv, nekoliko puta ranjen u glavu, kidiše ne neprijatelje, sjajan kao vojnik. Ali eto, nije imao sreće sa prvom ženom, prevarila ga je i rodila dete sa drugim, dok je bio u Egiptu, a ova sadašnja žena je fina, ćerka senatora, smirena i privržena mu je. Nije lako imati za muža osobu takvog temperamenta.-

-Lepa priča. Zaista. Francuzi su odlični ratnici, a Napoleon nadam se da ume da ceni one koji su mu odani.- reče ser Kraford- I priča se da je darežljiv prema generalima.-

-Da, tačno je. Voli da ih nagrađuje i unapređuje.- reče Klod.

-Znate- reče ser Kraford- nije Napoleon tako naivan. Mudar je on. Svi koji su bili u Parizu, pa konačno i nas dvojica- pokaza rukom na Lorensa- videli smo raskoš novog Konzulata,  svesni su koliko on novca troši i na porodicu i na raskošne prijeme, dvorce. Kažu da Napoleon koristi nekoliko dvoraca, da je ulagano u njih mnogo novca. Zar je njemu problem trista hiljada franaka? Opasan je.On namerno degradira i ponižava svoje generale, kritikuje ih, iako je konkretno sa Žan Lanom intiman prijatelj koliko čujem.-

-Kako to mislite ? -upita ga Eduardo.-Ne razumem, zašto bi se tako ponašao?-

-Pa to je poruka drugima. Nema intimiziranja, davnašnja prijateljstva njemu očigledno ništa ne znače bar ne kada je politika u pitanju, zahteva da se prema njemu ophode sa strahopoštovanjem. Ovim je svima jasno date na znanje da je on veoma principijelan po pitanju finansija.Imamo mi svoje kanale i svašta saznajemo, znate, važno je da znate s kim imate posla. On njih povremeno kinji, povremeno nagrađuje.Pokazuje moć, a svi su mu odani jer im imponuju njegovi pohodi. Vojnici vole da ratuju. A Francuzi naročito.Mnogo se ulaže u njihove uniforme, pohodi mnogo koštaju, koliko čizama samo treba napraviti! Pokrenuo je industriju. Opasan je, sposoban, nema šta.- Klod je delovao ljutito.-Ali podjednako mnogo troši na Žozefininu decu, svoju braću i sestre, na samu Žozefinu-

– Da, eto podsetili ste me. I kod nas žene na neki način vladaju generalima. Ser Artur Velesli je jadan morao da se oženi jako ružnom ženom a njega zovu „lepi“.

-Jel zaita ružna?- upita Klod.

– Ah, mlade zanima lepota, naravno- dodate grof  Palmeiro. Zašto je morao da se oženi?-

-Bili su kao mladi, u Irskoj, jer on je odande, zaljubljeni jedno u drugo, on je morao da zbog službe ode u Englesku. Zašto se tada nisu venčali ne znam tačno, ali ona je godinama patila za njim, i posle deset godina, kada je on čuo da mu je ostala verna, dzentlmenski reši da se njome oženi, ali ona je jadna toliko poružnala da je bio šokiran.-

-To je džentlmen! – reče Eduardo.-Konačno i naš princ, daleko je od lepotana, ali oženio se dona Karlotom Žoakinom, iskreno sve samo ne lepoticom.-

-Ali vi  ne morate- dodade Lorens- Ne priadate tom krugu ljudi, da bi vas bilo ko primoravao, naređivao Vam šta da radite, nemate nadam se ni prema kome obavezu.-

-Ne, naravno- odgovori zbunjeno Eduardo i poče Lorensa da posmatra malo detaljnije. Šta mu to smeta kod njega? Neka nadmenost sa mnogo šarma i sa mnogo samoverenosti.

-Znate grofe- obrati se ser Kraford grofu Palmeiru- Imaćete nadam se prilike da prensete princu da je naša podrška vašoj vladi jasna. Pitam se kako će ambasador Žan Lan da reaguje kada bude video da su francuski emigranti na važnim položajima u vašoj vladi.

-Znate da se Žan Lan non-stop u svojim dopisima vladi u Parizu žalio na strahovito veliku skupoću ovde i naravno na uticaj engleske diplomatske misije. Bukvalno je napisao „Vlada ne predstavlja ništa, Englezi su glavni“ -reče Klod.

-On zna da mi imamo privilegije ovde što se tiče poslovanja, trgovine i olakšice i zahtevao je isti takav tretman za francusku diplomatsku misiju, a  čujem da mu je Pina Manique ministar carina i policije napravio problem. O čemu se tu radilo ?

-Da, on mu je zadržao sav prtljag, lične stvari, ocarinio neku robu. Šta da Vam pričam! Zamalo da dođe do skandala, onda se general Lan žalio princu, da ga direktor carine maltretra. Strašne stvari su se dešavale, princ je otpustio  ministra policije na njegov zahtev, na kraju je zahtevao da francuski emigranti napuste Portugaliju, i hvala bogu, vi ste nam pomogli pa su otišli u Englesku. Malo njih je ostalo, ali oni nemaju uticaja na rad vlade. Moja gospođa je očajna zbog toga, mnoge njene prijateljice su otišle. Navodno smo neutralni, ali oseća se ovde sve što se dešava u Evropi.

Eduardo se promeškolji i  izvadi iz svoje torbe- ranca fasciklu upakovanu u dekorativan papir i dve kutije, različite veličine. Stavio je to na sto. Klod se nasmeja.

-Oprostite- obrati se Lorensu i ser Krafordu- Samo da predam ovo grofu.Da ne zaboravim, razgovor je tako interesantan. Oni ga pogledaše upitno.

-Ovo je- pokaza na tanku upakovanu fasciklu- za Manuelu, doduše ja sam je video iz daljine prošle godine. -Bili smo u Mafri, upravo  povodom prijema ambasadora  Žana Lana i Rikardo mi je pokazao iz daljine nju i Leticiju. Da – nakašlja se -evo ovo su note za nju, to je sada jedna od veoma popularnih Betovenovih sonata, izvodi se mnogo po salonima Evrope. Prošlog proleća je izdata, „Mesečeva sonata“. Ovo su bojice za Leticiju, a ovo su mali vojnici, figure za Antonija, obučeni naravno u francusku paradnu uniformu. Ha ha. Kako li će Antonio da na to gleda?- nasmeja se Eduardo.Čujem da je veliki patriota.-

-Pa kako može neko ko ima 11 godina, ni dečak niti mladić, obradovaće se svakako.

-Naši mladići, moram priznati deca,u to vreme već idu na brod, ali mislim da je to nehumano sa jedanaest godina. – reče ser Kraford. Okrenu se ka Eduardu-Delujete mi veoma sposobno ako se ne varam u proceni. Pretpostavljam da ste se već uključili u neki posao ovde?

-Hvala na pitanju, pomalo razrađujem poslove i ovde i u Parizu- odgovori Eduardo odlučno.

– Eduardo hvala ti veliko, devojčice će se obradovati, moraš doći kod nas da ih zaista i upoznaš, a ne iz daljine po parku. Mladići u Mafri prošle godine! Mogu da zamislim! Sigurno ste išli u lov ili na jahanje.- reče grof.

-Da, na jahanje- reče Eduardo pomislivši da grof ne zna za Manuelin pad.

-Mi smo se obrukali- reče ser Kraford.– Devojčicama nismo ništa doneli, iskreno, nisam znao koliko imate dece. Nećemo sledeći put biti tako nepažljivi. Evo mali poklon za Vašu gospođu. -Videlo se da je upakovana knjiga.

-Viliam Vortsvort, šta bi drugo? Moram priznati da imamo dobre pesnike i pisce. Pa i slikare- reče zaneseno ser Kraford.

-Eduardo ga je  pogledao i pomislio kako između njega i Lorensa nema mnogo sličnosti.

-Mi nažalost nemamo – reče Eduardo. To mi najviše smeta. Kulturološki smo zaista zaostala sredina. Crkva sve kontroliše, princ je poetski nastrojen tako kažu.A grad prepun kafana kao što vidite, uličnih svirača. Da,opera je sjajna.Eto, možete da odete da poslušate neku našu operu.

-Da u pravu si, da- reče grof Palmeiro. Još je prinčev deda voleo operu. Hvala bogu nismo totalno zaostali za Evropom. Ali princ je melanholičan tip čoveka, nervira ga ambasador Žan Lan, niko ga nije tako namučio kao on.-

Okrenu se ka ser Krafordu – Onda, mi vama dobro vino, a vi nama literaturu.-

-A kako ga to muči ? nasmeja se ser Kraford.Vino prihvatamo naravno.-

-Među nama, upada kad hoće u njegov dvorac, i onda ne predaje sablju na ulazu, i ne nosi onu paradnu, nego pravu veliku sablju, protiv propisa i namerno zvecka sa njom po stepeništu, od čega kažu pinc dobija nervni slom. –

-Ah, pokazuje nadmoć. Znate šta mi mislimo o Francuzima. Ali iskreno rečeno, mi smo ih uvek pobeđivali na moru osim, eto zaista, poraza kod Tulona i za dlaku su nam pobegli na Mediteranu za vreme pohoda na Egipat. Ipak smo ih pobedili u bici kod Aleksandrije. I morali su da nam predaju deo egipatskog areheološkog blaga. Mislim da im je to najveći šamar.

-Da, u pravu ste. -Grof se okrenu ka Eduardu.

-Zašto si se trošio Eduardo ? upita ga grof, -Mlad si, tek si počeo da radiš.-

-Mnogo ste me zadužili grofe kada ste me preporučili da budem u stanu kod Vaših rođaka u Parizu.-

-Ja sam ga izneverio- reče Klod. Meni je došla familija iz unutrašnjosti i Eduardo je bio uviđavan. Žao mi je druže zaista-.

-Nemaš na čemu da se zahvaljuješ.- reče grof. Ti si im se veoma dopao.Čujem da ste ti i Luj, njihov sin, postali dobri ptijatelji.-

-Ah, da. Mnogo je simpatičan. Eto, osim Kloda, imam i njih sada u Parizu kao bliske osobe. To mnogo znači kada ste u inostranstvu, da imate nekog svog.- reče Eduardo.- Naravno, pored Rikarda i Dimitrija.-

-A Vaš stariji sin? Gde je on? upita ser Kraford.

-On je u Parizu. To je Rikardo, a Dimitrij je rođak grofa Demidova, zajedno su su bili na studijama. Četvorka. Možete misliti kako su se provodili. – Nasmeja se. Mladost u Parizu. Eh, to sam i ja doživeo.

– Divno. Prijatelji su važni u životu, to treba ceniti. Kažete rođak grofa Demidova? Kakav sastav. Dva Portugalca, Rus, Francuz i evo još da se moj Lorens priključi njima i naprave koaliciju.

Svi se nasmejaše. – Da, danas je dobro imati prijatelje na svim stranama sveta. Neka čudna vremena- reče grof Palmeiro. Rikardo u Parizu radi zajedno sa Eduardom, kreću u neki posao i tamo i ovde i još nastavljaju neke studije, ja ga ništa ne pitam. Rikardo je na relaciji Pariz- London.  Mladi danas hoće sve da znaju, pričaju o tehnološkom napretku, a ja sam izvan toga. Moji poslovi sa vinom ne zavise od tehnološkog napretka.  Trebalo bi uskoro da i Rikardo da stigne u Lisabon.-

-Varate se- reče ser Kraford. Sve će u budućnosti zavisiti od tehnološkog napretka. Nego, jel mi možemo da se nadamo da ćemo upoznati Vaše ćerke ? Mogao bi Lorens da se veri, vreme mu je, ako ne i da se ženi.-

-Ah, ser Kraforde, laskate mi. Leticija ima petnaest, a Manuela četrnaest godina, mlade su zaista, pri tom Manuela, ah devojčica, tvrdi da neće da se udaje, hoće da bude operska pevačica.- nasmeja sa grof Andreas.

-O pa divno! – reče Lorens. Eto, dovešćemo je u Kovent Garden da peva. -Jel se slažete ?- upita grofa i pogleda, nasmešivši se, Eduarda i Kloda.-

-Može i u pariskoj Operi.- dodade Klod.

-Bogami, moj sin se već zaljubio na neviđeno u Vašu ćerku grofe. Možda ćemo se i oroditi- nasmeja se ser Kraford.

Eduardo i Klod razmeniše poglede. „Kako je nametljiv“ pomisli Eduardo. „On bi da se orodi sa grofom!“ oseti se pogođenim. „Pa šta ja imam s tim?“ pomisli.

-Lako ćemo za pevanje, za nešto više je prerano- nasmeja se grof.

– Nego, možete li ser Kraforde da utičete malo na ambasadora Fitdžeralda da ne provocira ambasadora Lana? Na kraju mi možemo da stradamo. Male zemlje stradaju, dok se velike svađaju.-

-U pravu ste, u potpunosti. Učiniću sve što mogu, ali znate njegova gospođa je prilično goropadna i iskreno rečeno, poprilično ogromna i ne ostavlja baš sjajan vizuelni utisak, maltene, muškobanjastija od njega.-

-Ha,ha. To će se svidedi Žan Lanu, jer je njegova supruga lepa i kontrast će biti još veći. Pozvaću vas na prijem, kada ga moja gospođa bude priređivala povodom Žana Lana, pa ćete upoznati moju porodicu.-

Grof Palmeiro se zadržao u hotelu na ručku sa lordom Krafordom, Lorensom, Eduardom i Klodom. Ćaskali su o svemu, uglavnom o politici i o poslovima koje razvijaju sve više. Grofa je posebno zaintrigirala činjenica da Lorens Kraford trguje vinom sa Madeire, da ima svoj trgovački brod i često šalje robu ne samo u Englesku nego i u Rio i Salvador. Eduardo je konstatovao da  je trogovina vinom veoma unosan posao i  rekao im je, da je on nastavio da vodi firmu koja trguje vinom iz Porta, koju su osnovali njegov otac i ujak.

-Pa mi smo konkurencija onda- našali se Lorens.- Ili bismo mogli da napravimo neku zajedničku kompaniju ? Bilo bi to više nego dobro. Vama je sigurno mnogo lakše, naravno da trgujete sa Francuzima, pa bih ja mogao nekako da Vama prodam vino sa Madeire, a Vi onda Francuzima.-

– Mladi, mada je moj sin ipak malo stariji, i srazmerno tome bi trebalo da bude i iskusniji, tako pojednostavljano posmatraju šta se dešava u zaraćenim zemljama. Francuzi bi, doduše, progledali kroz prste,  čak i ako bi shvatili da Englezi stoje iza toga, jer vole dobra vina. Da, znam šta ćete reći, mi smo sklopili mir sa Francuzima, ali verujte mi, na osnovu onoga što čujem iz Londona, uskoro će naši objaviti rat Francuskoj. Dragi ste mi, kao da vas dugo poznajem, imam u vas beskrajno poverenje kada vam ovo kažem, tako da strepim šta će onda biti.-

-Da, u pravu ste- odgovori Klod. Moj blizak rođak radi u kabinetu kod Taljerana, ministra spoljnih poslova i mi se dopisujemo šifriranom poštom, i on mi je nagovestio tako nešto, mada kada sam nedavno bio u Parizu, shvatio sam iz razgovora sa njima, da su obe strane kupovale vreme u stvari tim mirom.-

-Da, u pravu ste. Naši su morali da mobilišu veliku kopnenu vojsku, nekoliko desetina hiljada vojnika u strahu, moram reći u strahu, zaista od Napoleonovog napada. To je jedno veliko gubljenje novca i vremena, jer nama nije potrebna tolika‚kopnena vojska.Da li možete da zamislite šta je to za naš ponos?  Da mi, velika pomorska sila, moramo da sebi priznamo da bi možda moglo da se dogodi da Napoleon uspe da se iskrca na englesko tlo. Znate, opasan je Napoleon, poslao je geodete, sada dok je kao primirje vladalo ovih godinu dana i oni su kao turisti masovno došli u Englesku i našima je bilo sumnjivo što su se uglavnom locirali u mestima na obali. Izviđali su teren, naravno, i bili zamoljeni da napuste Englesku.U svakom slučaju Napoleon bi bio odmah poražen, ali to bi bilo strašno, verujte mi. Pritrčali bi mu u pomoć Danci, Holanđani, Španci, na kraju mislim da bi se vodila bitka na moru, na samom ulazu u luke. Iskreno, i dalje strepim šta će biti.-
-Žao mi je što mi ne možemo mnogo da vam pomognemo-reče grof Palmeiro. Znate da su nam Francuzi u poslednjih deset godina oteli nekoliko stotina brodova sa tovarom, ali naš princ je na to samo blago protestvovao. Šta je pa mogao?  Šteta je velika, ali male zemlje moraju da ćute. Srećom da imamo čime da ga kupimo.-

Razgovor se nastavio satima posle ručka i grof je došao kući vidno umoran-

-Draga moja, moraćemo da napravimo neki prijem za naše prijatelje Engleze i za naše stalne goste, moramo da pomognemo princu i oko ambasadora Žan Lana i njegove supurge, nije vreme da se ljute Francuzi.-

-Oh, dragi, pa naravo, – odgovori grofica. Bila mi je grofica Melo, kaže da je prolazila pored bašte hotela i da vas je videla. Antoanela se posebno interesuje za mladiće, moraćemo i Manuelu i Leticiju da upoznamo sa njima.-

Utom u sobu uđoše njih dve. – Koga da upoznamo? -upita Leticija.

-Kloda, Eduarda, Lorensa, znate ovu dvojicu već iz priče da studiraju sa Rikardom, i već razvijaju poslove, a Lorens je sin ser Kraforda, mlad biznismen iz Londona, ima na Madeiri razvijen posao sa vinom. Devojke se pogledaše i slegnuše ramenima.

-Pa dobro- rekoše uglas i nasmejaše se totalno nezainteresovano.

-Evo poklon koji ste dobile od Eduarda. Note za Manuelu, a bojice za tebe Leticija i dajte ove male vojnike Antoniju, obradovaće se. Devojčice su se oduševile a grof predade knjigu pesama Viljema Vordsvorta grofici.

-Divno, mada dragi, moj engleski je tako loš, moraću da ga usavršim, hvala, baš je pažljiv.

-Draga, to nije od Eduarda nego od ser Ričarda Kraforda-

-Oh, divno.Baš ću imati čime da se pohvalim prijateljicama. Divno. Mora Nensi da nastavi da mi daje časove- grofica je bila ushićena.


POGLAVLJA

1.Godina 1803.- strana 10.

2. Prijem povodom ambasadora Žan Lana- strana 46.

3. Put u Pariz 1804.- stana 65.

4. Putovanje- strana 88.

5. Poseta salonu madam Talijen- strana 129.

6. Krunisanje- strana 140.

7.Maskenbal- strana 146.

8. Prijem povodom ambasadora generala Žinoa-164.

9. Prijem u bašti maja 1806.-strana 195.

10. Posle prijema u bašti 1806. -strana 249.

11. Susret na putu za Sintru-strana 282.

12. Rikardovo venčanje- strana 299.

13.Bal u Mafri – strana 317.

14.- Izlet na obalu- strana 358.

15.-Bal-381.

16. Povratak iz Mafre-strana 405.

17.Put u Pariz 1807.- strana 442.

18. Povratak u Lisabon – strana 515.

19.Polazak za Rio de Žaneiro- strana 551.

 

Kako naručiti roman u pdf formatu


copyright by Jasminka Holclajtner

Facebooktwitterpinterest