Sećam se našeg prvog susreta. Bilo je to na promociji „Telegrafa” 24.5.1994. Ja sam nevoljno došla, da „odradim” pojavljivanje i da pobegnem što je moguće diskretnije, jer ne volim takva mesta. Izabrala sam stolicu pored prozora pošto je bila vrućina a svi su pušili, pili, i samo sam čekala da prođe nekih kurtoaznih sat i nešto i da odem. U tom si se pojavila ti, s leve strane kao neki vruć vetar da je uleteo u sobu, u divnoj žutoj haljini prpipejenoj uz telo i ja sam osetila ogromnu količinu energije koja je protutnjala s tobom. Sela si naspram mene, mnogi su te saletali a ja sam osećala samo toplinu jer si odjednom stvorila neku sasvim drugu, mnogo opušteniju i prisniju atmosferu. U jednom momentu si mi se obratila i rekla :”Vi,vi, dođite sedite pored mene” i ja pomislih „Evo jedne žene Ovna koja komanduje”. Naravno to je bilo vrlo simpatično i ja sedoh pored tebe i nas dve na užas mnogih koji su želeli verovatno da okupiraju tvoju pažnju, počesmo, kao da se poznajemo sto godina da vodimo razgovor na, za njih pomalo luckastom jeziku. „Aha, podznak u Jarcu, a Mesec ? „ a ti kažeš ponosno „U Ovnu” a ja pomislim, „Pa da, žuta haljina, energija „ A gde je Venera, a gde je Saturn… „ i nastavismo tako dok nismo dobro izanalizirale sve pozicije planeta u tvom horoskopu. „Pa Vi treba da pišete ljubavne romane!” dobro se sećam da sam ti rekla i pomislih kakve veze ima tvoja novinarska, tada prilično politički obojena kolumna sa ljubavnim romanom a ti se nasmeja i reče :”To, to hoću da čujem, pa to i radim, ali to još niko ne zna”.

Dakle, naše poznanstvo je počelo s astrologijom, a kako i ne bi kada si napisala sa sestrama jednu od privih knjiga kod nas „Liber stellarum” i osim te bilo je na tržištu kopiranih Duporovih skripti i knjiga Maje Lončarić „Zvezde govore”.

„Najzad da nađem nekog normalnog ko me razume” pomislh u sebi, jer osim jedne prijateljice sa kojom sam vodila slične razgovore, niko nije razumeo o čemu pričam. Od tada je prošlo eto 14 godina i ti si vrlo uspešna književnica, ali uz to i slikarka, i novinarka i autor tv emisija i majstor kulinarstva pred čitavim auditorijumom.

Meni je jasno iz tvog horoskopa i Neptuna na MC, zašto tvoja emisija na TV Enter ima naziv „Pogodi ko dolazi na večeru” kao što je naziv čuvenog filma sa Ketrin Hepbern i Spenser Trejsijem pa knjiga „Imitacija života” kao naziv filma sa Lanom Tarner iz 60.tih, ali me interesuje da li knjiga „Ono sve što znaš meni” kao što je naziv jedne pesme Arsena Dedića inspirisana tom njegovom pesmom ili ti je jednostavno naslov pao napamet tek onako sam od sebe ? Da li naslovi tvojih knjiga imaju veze sa tvojim emocijama i predstavljaju neku vrstu nesvesne poruke, možda i nekome ili se logično nameću na osnovu sižea romana ?

Izgleda da tu ima svega po malo. Ali naslovi su važan deo knjige. Meni je dugogodišnji staž u novinarstvu pomogao da shvatim značaj naslova, kao što se može reći da sam imala odličan trening na tu temu. Ja sam doktorka za naslove.

Glumila si u filmu kao mlada, vodiš razne autoriske emsije na tv, pišeš kolumne, romane, pozorišne drame, slikaš, da li je zapravo sve to isti posao samo zavijen u drugu formu ili imaš potrebu da u svakom od tih medija daš drugi deo sebe ili da komuniciraš na drugačiji način sa publikom ?

U pravu si. Sve je to manje više isti rad. Radi se o tome da ja ne podnosim rutinu. Ona me zamara, postaje mi dosadno, a dosada je za mene izvor najgorih emocija. Jednostavno, lako klonem i prepustim se melanholiji kada mi je dosadno. Zato se stalno trudim da se zabavim. Meni je zabava i negovanje mojih ruža, i šišanje moje pudlice. A ponekad, zimi, prevodim poeziju. Možda je to ona opozicija Mesec-Neptun u mom horoskopu? Da se ne zabavljam, možda bih bila alkos? Moj rad je moja najveća inspiracija, i zato toliko radim. To je valjda onaj Saturn koji me je naučio, ili ubedio da bez mnogo rada, nema ničega. Moj život baš i nije mnogo lak, ali sam ja uspela, manje više da i od te težine napravim neku zabavu. Zavoleti svoje obaveze, je najveća mudrost do koje sam sama došla.

U jednom od intervjua si rekla „Ne znam zašto u vezi sa mnom iko očekuje glamur i sjaj – ja sam potpuno normalana Beograđanka koja živi od svog rada, koja baca đubre i usisava stan i koja nije bogata. Jedino što je „sjajno i glamurozno” u mom životu – jesu trenuci koje osmišljavam sama ili sa mojim prijateljima”.

Meni je jasno da žena sa Mesecom u Ovnu mora imati tu dozu subjektivnog doživljavanja svega pa i sebe. Naravno ti znaš da te okolina vidi kao glamuroznu, ali je verovatno ono što je tebi važno kako se ti osećaš. Da li misliš da u stvari ovde niko ko radi onoliko koliko ti, i ima toliko izdatih knjiga i toliko je prisutan u medijima nije adekvatno nagrađen tj. ne može da zaradi da bi sebi obezbedio sve ono što na zapadu glamur podrazumeva ili ti u stvari u tim trenucima koje osmišljavaš u kojima postoji glamur pokušavaš da stvoriš nešto što i ne može doći spolja, ili možda može ?

Glamur troši lako zaradjeni novac. Ja sam moj novac teškim radom zaradila. Hajde da kažem i da sam neobičbno skromna kada su materijalne vrednosti u pitanju. U stvari, otkrila sam da me, kada nešto želim i to dobijem, sam taj trenutak “ostvarenja želje” baca u neku malu malanholiju. Da li je to moj animus na delu u tom trenutku, ne znam-. I šta sad, pitam se, da li se bolje osećam zbog tih stvari? Ne. Zato kod mene veliku ulogu igraju sitnice. Radujem se novom paru cipela – ali veruj mi da uopšte ne sanjam o jahti, mercedesu ili brilijantima. Nisam taj tip. Uvek bih pre potrošila pare da izvedem društvo na večeru, nego što bih potrošila na haljinu. Jer niko od nas ne pamti šta je nosio prošle godine, ali trenuci u lepom društvu su nezaboravni.

Da li je teško uspeti ovde ? Tvoji tiraži su veliki za naše prilike, ali tvoje knjige se po medijima nedovoljno komentarišu, ili ti se bar ne daje adekvatan prostor koji bi verovatno na zapadu imala. Da li je u pitanju zavist kolega zbog čega te ne promovišu dovoljno ili si se „drznula” da iz ukalupljene striktno određene kolumne i faha odeš malo preko nekih granica koji drugima bodu oči ili podstiču njihove komplekse ?

Zavist, verovatno, ideja da se ne može “bez dozvole” menjati fah i da se ne može biti uspešan, a da za taj uspeh nije zaslužan niko drugi osim vas samih. Možda je to onaj stelijum teških planeta u mojoj sedmoj kući, ili opozicija Sunce-Saturn, tek sve je kod mene išlo teško i sa osporavanjem u onom segmentu koji danas nazivamo establišmentom. Nikada nisam podnosila autoritete, ne treba mi simbolički otac ni u novinrastvi ni u literaturi, nikada nisam podnosila da budem deo grupe, čopora, nemam svoj klan, ne podnosim ulizice, ja sam jedan dobro vaspitani tvrdi buntovnik, usamljenik, i zato nailazim na otpore. Ali, ipak, sve uvek dodje na svoje. Happy end, posle mnogo peripetija.

Iako ne volim podelu na mušku i žensku književnost činjenica je da kada muškarci pišu o ženama ne mogu da pišu onako kako to žene čine i obrnuto. Ali naravno ne pišu ni svi muškarci ni sve žene na isti način. Kada pišeš o muškarcima i kada stvaraš muške likove u romanima da li su oni rezultat nekog tvog životnog iskustva, ne mora biti emotivnog, da li su oni ipak negde kopija nekih osoba koje si ikada srela ili su i pomalo plod onoga što bi volela da budu ? Da li je ijedan junak iz tvog romana neko koga tek maštaš da upoznaš?

Sve je uvek u igri. Niko ne može pisati izvan svog vlastitog iskustva. A naše iskustvo čini sve ono što smo videli, pomirisali, okusili, pročitali. Tako da su oni i moji i tvoji, naši, poznati su nam iz nekog filma, iz knjige iz komšiluka. Da, ja sam napravila idealnog za mene u romanima Happy END I MAJKE MI, BAJKA – to je onaj divni, nesavršeni Djordje, dasa i pesnik, neko ko je spreman da kao i ja, celog života uči.

Većina pisaca ne voli kritičare jer ih smatraju neuspelim piscima koji umesto da sami nešto stvore u stvari se bave analziom tuđih dela. Ipak, neophodni su u svakoj umetnosti. Da li te nerviraju, generalno uzevši, ne daješ pet para na njihovo mišljnje ili ti je stalo do toga kako će oceniti tvoju knjigu?

Ne dajem pet para na njih. Ja sam jedini pisac koji nikada nije pozvao nikoga da mu govori na promociji. Ne bih, veruj mi, to mogla da prevalim preko usta – da molim nekoga da me za moje pare pred mojom publikom hvali i da ih ubedjuje u himalajske visine koje je dosegla moja litartura. To čitaoci mogu i sami da otkriju. Suviše sam ponosna, i suviše skromna za tako nešto- Mesec u Ovnu? Ili opet onaj Saturn na ascedentu, ti mi kaži.

Mislim da je to ta opozicija ponosnog Saturna iz Jarca i ranjivog Sunca u Raku, ne daš da ti se bilo ko nameće kao autoritet ako ga ti emotivno i duhovno nisi prihvatila. Za tebe su autoriteti samo oni koje ti voliš ili ceniš. Takvi pretpostavljam mogu da ti kažu svašta i ti ćeš progutati, ako znaš da dolazi od srca.

Izraz multimedijalan se može primeniti na tebe jer si zaista prisutana u svim medijima. Ipak, ono što je karakteristično za sve što radiš je da čak i kada daješ političke komentare i opservacije ima u njima mnogo emocija. Da li kontrolišeš način na koji ih ispoljavaš kroz ono što radiš ili si krajnje spontana ?

Ja sam spontana. Ali sam sa godinama naučuila da se neke stvari bolje rade, ako su bez emocija. Na primer, kolumne. Što sam manje emotivno vezana za neku pojavu, kolumne su mi bolje.

Više puta u razgovoru sam ti napomenula da je na mene ostavo neverovatno upečatljiv utisak emisija iz Sarajevskog studija početkom maja 1991. u kojoj ste ti, Aleksandar Tijanić i Dragan Babić učestvovali na temu tadašnje političke situacije a sagovornik je bio Stipe Meseć, tadašnji predsednik predsedništa Jugoslavije, faktički predsednik Jugoslavije. Kako je on tada izjavio da će on biti poslednji predsednik predsedništa Jugoslavije jer je zapravo više i neće biti, što je trebalo logično protumačiti, da li si bila užasnuta, zatečena ili ljuta na takvu izjavu jer je to zapravo bio zvanični nagoveštaj državnog udara?

Nisam htela to da vidim. Bila sam sanjalica i verovala sam da dobre reči i dobra energija, mogu da spasu svet. Na žalost nisu mogli. Inače, Mesić je privatno bio veoma simpatičan.

Da li si očekivala tok događaja koji je sledio i da li se osećalo u vazduhu ono što će se dogoditi ? Da li si imala utisak da je kasno da se bilo šta preduzme i da li smatraš da je ceo scenario budućeg raspada dobro isplaniran?

Kada smo linčovani u Sarajevu, na Djurdjevdan 1991. postalo mi je jasno da je strašna crna lavina krenula i da neće biti zaustavljena. Tek tada sam shvatila.

Vas troje ste ga verbalno tada „sahranili” ali je on delovao hladnokrvno i doprineo „sahranjivanju”Jugoslavije. Kako si se tada intimno osećala, moćno ili nemoćno? Koliko je po tvom mišljenju važna uloga novinara tada, da li je on Don Kihot ili može ipak malo i da utiče na tok događaja ako raspolaže pravim informacijama i plasira ih na vreme ?

Kada smo posle emisije sedeli na večeri, on je, Mesić, bio simpatičan, šalio se na temu da mu je žena Srpkinja i sve je bilo drugačije. Ali to je kao kad su Tuđman i Milošević pili viski, a njihove dve zemlje u ratu. -Što se tiče “pravih informacija” stvari su dosta relativne. Odakle ti prave informacije? Neko ti ih je dao, sa nekikm razlogom. Mogućnost manipulacije je ogromna.

Baviše se slikanjem i tvoje slike iako su kolorističke, sa motivima plaže, mora, ženski likovi mi deluju tužno osim jednog koji se smeši. Muškarci mi deluju na slikama veselje. Mnoge slike se mogu videti na tvom sajtu www.mirjanabm.com. Kako ti padne napamet motiv slike ?

Znaš šta – ja sam plaža. Stavi me pored vode, i ja sam srećna. Ja letujem sa mojom slikama, mogu mentalno da budem na kom god hoću moru kad god mi zatreba. Ljudi na plažama, to je omaž Smrti u Veneciji ,i ideji da svi nosimo siboličku šminku. Moja lica su razmrljana od sunca, od smeha, od suza. Kao i u životu, vrišteća su i melanholičnma.

Tamni kolutovi oko očiju na svim slikama deluju vrlo upečatljivo. Da li su oni odraz umora, tuge ili razmazane šminke ?

Ti biraš od čega su.

Za tebe sam čula da kažu da deluješ moćno. Ma koliko ti pričala da usisavaš stan i vodiš „noramalan” život, okolina oseća tvoju snagu. Odakle onda „strah od straha” o kome si pričala u nekom intervju i da li je u stvari ta velika anagažovanost bekstvo od mogućnosti da te on obuzme?

Bekstvo, u svakom slučaju. Podložna sam strahovima, opsedaju me ponekad loše misli , i protiv toga se stvarno borim svim raspoloživim srfedstvima.

U razgovorima s tobom a i iz tvojih intervjua stekla sam utisak da se diviš i sestrama i majci što je moraš prizanti ne samo za naš mentalitet pomalo neuobičajeno. Smatraš li da tvoja snaga dolazi iz ljubavi koju razmenjujete vas četiri i vaša deca ili ste jednostavno „od istog materijala” i zato se tako dobro slažete?

Naša povezanot je ogroma, ali ona uključuje i nevidjenu uzajamnu kritičnost. Nikada se ne hvalimo, niti nas je mama hvalila kad smo bile male, a ne hvali nas ni danas, (Mesec u OVNU, mama general?)- Uvek je govorila – delo te hvali, ne treba ja da te hvalim. Ona nam je usadila ogromnu radnu etiku, borbenost i skromnost. A u poslednje vreme od nje učim i popustljivost.

Moram da te pitam ono što pitam one za koje mislim da mogu da mi daju interesantan odgovor, a to je da li imaš utisak da je ovo samo jedna od tvojih inkarnacija, koje su bile prethodne, da li o tome uopšte razmišljaš ili živiš sada, u ovom momentu i za ovaj trenutak ?

Misliti o reinkarnaciji, znači misliti o smrti. Ne želim da mislim o smrti. Mislim o životu, mislim o prošlosti, ali u ovoj stvarnosti.

Da li imaš prekognističke snove, i da li ti se ikada doslovce dogodilo nešto što si već sanjala ? Imaš li doživaljaj „deja vu” ?

Imala sam deja vu, nekoliko puta. A snovi mi nisu proročki, ali sam sanjala nekoliko neverovatno važnih snova, onih koji su mi dali uvide o vezi izmedju mene u vertikale nada mnom.

Postoji li grad, država ili istorijski period koji te posebno fascinira ? Ako to jeste slučaj, da li je do sada na bilo koji način imao veze sa tvojim životom ?

Zamisli, fascinira me okerasta boja peska u Maloj Aziji – doba početaka hrišćanstva, to divno žutilo, to me privlači.

Koje osobine najviše ceniš kod žene koje kod muškarca ? Zapravo kako treba po tebi da izgleda ili generalno uzevši koje osobine da ima žena da bi uspela da ostvari srećan ljubavni život a koje muškarac ?

Da bi žena bila srećna mora da traži po nešto u svakome. Ja to nisam – ja tražim sve u nekome. Drugi uslov za sreću je površnost, ja nisam ni to. Treće, ne ljutiti se za svaku sitnicu, ne gajiti osećanje povredjenosti. Gajiti osećaj slobode, baš kada si u vezi. Lako je biti slobodan kada si slobodan.

Da li smatraš da životno iskustvo na svim poljima, uključujući i ljubavni, obogaćuje dušu ili je slama ?

I jedno i drugo. Ko mnogo zna, mora da shvati nešto i o ciklusima ponavljanja, o večnom vraćanju istog. Zato deca nikada nisu depresivna. Ona ne znaju šta ih čeka.

Plašiš li se ljubavi koja bi mogla da te u potpunosti potčini, tj. muškarca koji bi bio toliko harizmatičan da bi bila spremna da u potpunosti izmeniš svoj život, ma šta to značilo, ili misliš da to postoji samo na filmu tj. u romanima?

Volela bih da takav postoji i u životu, a ne samo u mojim romanima. Znaš šta mi fali – fali mi dobrota, koja nije ukalkulisani projekat, fali mi čovek koji bi pored ostalog bio moj prijatelj i moja podrška, i bukvalno, fali mi velika šaka i široka pleća da se naslonim kad se umorim ili uplašim. Ali većina koji su do mene došli, bili su upravo suprotno – jedino su mogli da budu veliki i jaki kada sam ja bila slaba.

Kada bi imala čaroban štapić, sa neograničenim rokom upotrebe šta bi sve uradila ?

Učinila bih da ne znamo da smo smrtni. Da nekako to ne primećujemo. Da živimo bez tog teškog, crnog svetla u potiljku. Da se ne plašimo.

I naravno tako nezaobilazno pitanje. Ko su ti omiljeni glumci, muzičari, filmovi, knjige, parfemi, i kome se iz javnog života ma koje struke bio, neizmerno diviš?

Šon Pen je moj čovek – iako nije lepotan, on je za mene toliko zanimljiv, jer ima stav, hrabrost i nije u krdu. Što se muzike tiče, ja sam tu klasični omnivor -obožavam klasičnu muziku, ali samo u posebnom raspoloženju, džez ne mogu da slušam ujutro, narodnjake ne podnosim ali obožavam da pevam u kafani, iako nemam baš neki sluh.

Parfemi moraju da budu lagani, reski, sa limunskom notom. Inače mi se od teških i slatkih mi se povraća.
Ne divim se nikome, ali poštujem sve ljude koji vredno rade svoj posao, koji su u svojoj profesiji profesionalci i koji se ne hvaliušu.

Razgovor vodila Jasminka Holclajtner, jula 2008.