UVOD

Knjiga „Pun Mesec nad Rijom“ je drugi deo trilogije „Tajna Šantii čipke“. Prvi deo trilogije „Ljubav sa mirisom gardenije“ dešava se u periodu od 1803.-1808.godine kada se glavni junaci Manuela Palmeiro i Eduardo Soarez upoznaju uoči Napoleonovog krunisanja u Parizu.Opisuje događaje koji su prethodili francuskoj invaziji za Portugal i Španiju krajem 1807. kada cela kraljevska porodica Braganca iz Lisabona odlazi za Rio de Žaneiro. Taj odlazak jer bio istorijski preokret u istoriji Portugala kao moćne kolonijalne sile jer se najveća kolonija Brazil, upravo zahvaljujuću prelasku kraljevske porodice vremenom razvio u svakom pa i političkom pogledu i postao kraljevina, prvo u okviru zejedničkg kraljevstva sa Porugalom a zatim i kao posebna kraljevina na čijem čelu su bili predstavnici kraljevske kuće Braganca.Radnja prve knjige se dešava na relaciji Lisabon-Pariz-Šantili.

Treća knjiga ove trilogije ima naziv“Putevima ljubavi i dešava se na relaciji London-Lisabon. Sve tri knjige su u stvari ljubavna priča dvoje glavnih junaka koji su zbog ratnih dešavanja kako na Iberijskom poluostrivu tako i u Evropi izloženi brojnim iskušenjima.

Posebnu zahvalnost dugujem dugogodišnjoj saradnici Ivani Popović i prof.Katarini Gerić na njihovim sugestijama, primedbama i podršci.

Broj strana- 442

Autor Jasminka Holclajtner

Redaktura i dizajn Ivana Popović

Naručenje knjige u pdf formatu po ceni od 5 evra preko mejla romantrilogija@gmail.com

Odlazak brodova

Mračna novembarska noć. Vest o francuskim trupama koje idu ka Lisabonu već je stigla u grad i nekoliko dana narod je bio potpuno izbezumljen, naročito kada je prisustvovao prethodne večeri ukrcavanju kraljevske porodice na nekoilko brodova. Na brod „Principe Real“ ukrcali su se princ regent don Žoao sa majkom, kraljicom Marijom, koja je zbog nervne labilnosti bila pošteđena državnih obaveza, ali se na iznenađenje mnogih koji su strepeli kako će na nju odlazak iz Lisabona delovati, držala dostojanstveno pri ukrcavanju, mahnuvši narodu u znak pozdrava, za razliku od princa koji je delovao uplašeno i kolebljivo. Na isti brod su se ukrcali i njegovi sinovi Pedro i Miguel i drugi članovi porodice kao i rođak Karlote Žoakine, španski princ Pedro Karlos. Na tom brodu su bili svi važni ministri, najbliži prinčevi saradnici i naravno njegova lična posluga. Na brodu je bilo oko 100 putnika i 900 članova posade. Na drugi brod, „Alfonso de Albukerke“ ukrcale su se dona Karlota Žoakina, supruga princa regenta don Žoao–a i njihove ćerke: princeze, Maria Isabel Franciska, Maria da Asunsao i Maria Tereza. Na trećem brodu su bile sestre dona Karlota Žoakine: Maria Benedita i Maria Ana, a na brodu „Rania de Portugal“, ćerke princa regenta, Maria Franciska i Isabel Maria. Pravilo je da ne putuju svi iz kraljevske kuće istim brodom, jer u slučaju da neki od njih potone, neko će od kraljevske porodice ko je ukrcan na nekom drugom brodu ostati da nasledi presto. Narodu je bilo jasno da se nešto čudno dešava kada su 24.novembra u poslepodnevnim satima luku zakričile kraljevske kočije. U preko 700 kočija donet je tovar, razne dragocenosti iz dvoraca Mafre, Benposte, Kueleža, Ažude i tako je nastavljeno sve do polaska brodova, 29.novembra ujutru. Sve dragocenosti koje su pripadale kraljevskoj porodici Braganca, koje su mogle da se ukrcaju na brodove, već su se na njima nalazile, na uštrb kraljevskih kočija za koje se do poslednjeg momenta nije znalo da li će biti mesta, pa ipak su uspeli da neke najmanje nekako ukrcaju, jer u Riju nema kraljevskih kočija, nema dvoraca, ničega što bi odgovaralo kraljevskom rangu, bilo po smeštaju ili kada je prevoz u pitanju. Sve do polaska brodova, nastavljeno je ukrcavanje ostatka kraljevskog tovara. Znao je Eduardo da ih tamo čeka šok. Jedina pristojna zgrada koju je sazidao konzul doteruje se i proširuje, ali ona se nalazi u glavnom delu Rija, u običnoj ulici, blizu luke, nema okolo bašte, nema vrtova, zlatnih kapija, prilaza koji bi odgovarali kraljevskom rangu. Pitao se često, otkako je saznao da će ipak kraljevska porodica krenuti za Brazil, kako će reagovati oni koji su navikli na raskoš kraljevskih dvorskih prostorija i parkova. Pitanje je da li oni o tome uopšte razmišljaju. „ Ali to je nebitno“ pomislio je „neka sazidaju novu palatu.“ Kada su on i Dimitrij bili u Brazilu, pred polazak za Lisabon, u proleće te, 1807. godine, već je stigla vest u Rio da je francuska invazija na Portugal gotovo neminovna. Naravno, to je bila strogo poverljiva informacija i to su ni manje-ni više, nego njih dvojica potvrdili vlastima u Lisabonu na osnovu informacija koje su dobili iz Džefersonovog kabineta. Sada shvata koliko je bilo mudro što su otišli do Amerike u goste kod Eduardove sestre i zeta koji je bio blizak sa američkim vlastima. Eduardo je saopštio svom ocu koji je bio uključen u pripreme za eventualni dolazak kraljevske porodice da bi Rio trebalo što pre srediti, tako da može da primi izbeglice. Moglo se to i očekivati, da su Amerikanci obavešteni o svemu što preduzima francuska vlada, pošto su Francuzi sa njima bili u dobrim odnosima i finansirali njihov rat za oslobođenje od Velike Britanije. Mnogo je francuskih izbeglica u Americi još iz doba revolucije. Eduardo je znao da se u Riju već sređuju ulice, kuće, i verovatno nabavljaju velike količine hrane, život se drugačije organizuje zbog dolaska kraljevske porodice, a u Lisabonu se pronela vest da je princ par dana pred polazak hitno sazvao Savet ministara, jer je saznao da je došlo do izdaje na granici i da su Francuzi već negde kod Abrantesa i pitanje je dana kada će ući u grad.

Tog 28.novembra 1807. sipila je kiša ceo dan. Palo je veče. U lisabonskoj luci je haos. Narod strepi od francuske invazije, kidiše ka brodovima, policija pokušava da održi red, čuju se uzvici prekora upućeni onima koji se ukrcavaju, vrisak žena i molbe da i njih ukrcaju. Princ regent, don Žoao, dao je proglas da francuske trupe idu ka Lisabonu, da će okupirati Portugal i moli građane da ne pružaju otpor, da prihvate francusku vlast. Nikada se to nije dogodilo, da strane trupe uđu u Lisabon. Ne pamti narod kada je Lisabon bio okupiran.

Eduardo Soarez, član privremene portugalske vlade, Fernando, kočijaš, sin domaćice Tereze u domu grofa Andreasa Palmeira, Manuela, ćerka grofa Palmeira i Marija, njena prijateljica iz detinjstva, jedva su uspeli da se probiju do doka, gde ih je čekao mornar koji je već ukrcao groficu Patriciju, Manuelinu baku, njenu majku, groficu Mariju Lujzu, Luciju, njenu tetku, sestru Leticiju, domaćicu kuće Terezu i služavku Lauru. Na brod se pre svih ukrcao Dimitrij, Eduardov prijatelj, Rus iz grofovske moskoske porodice, prijatelj sa studija na Sorboni, već sasvim jasno veoma zainteresovan za Leticiju sa kojom je provodio najviše vremena kada je bio u gostima u vili Palmeirovih. Grof Andreas Palmeiro se prethodnog dana ukrcao na brod na kome je princ regent, don Žoao sa sinovima Pedrom i Miguelom i sa brojnim ministrima. Eduardo nije znao gde je u tom momentu Antonio, Manuelin mlađi brat. On mu je rekao da ne brine, on će se snaći, sam će se ukrcati na brod. „Sposoban mladić“ razmišljao je Eduardo uveren da će se držati dogovora i ukrcati na brod na kome su članovi njegove porodice. Imao je poverenja u njega. Sada je trebalo probiti se kroz masu koja je uzvikivala pogrdne izraze na račun kraljevske porodice. Neki su plakali i vrištali da ih je princ ostavio na cedilu. Eduardo je čvrsto obuhvatio Manuelu oko struka, a Mariju je pridržavo Fernando. U drugoj ruci Eduardo je držao Marijin kofer kojim je u stvari krčio put do doka, gurajući masu koja je pokušala da im se pridruži, shvatajući da oni treba da se ukrcaju. Kada ih je mladić zadužen da ih preuzme na doku ugledao, dao je znak mornaru koji je čekao sa čamcem podalje od obale da priđe, i Eduardo i Fernando su ih brzo spustili u čamac, mornar ih je prihvatio, masa je nagrnula da uđe u čamac, a Eduardo, Fernando i mornar na doku su bukvalno morali svojim telima da se odupiru masi da ne dozvole nikome da uskoči u čamac, jer bi se svi prevrnuli, a onima koji su želeli da otputuju za Brazil bilo je jasno da bi jedino tako mogli da se dokopaju broda. Eduardo je dobacio kofer koji je mladić u čamcu prihvatio, i najzad je i mladić sa doka uskočio u čamac, a njih dve su se jedva držale za ivicu čamca, jer su ga talasi zapljuskivali. Mladićev skok ga je dodatno poljuljao, ali je vešt mornar brzo okrenuo čamac ka brodu i udaljio ga od doka. Manuela se okrenula ka Eduardu i on je ugledao strah u njenim očima, pogled prekora i tuge. Izgledala je kao da ga očajno moli da je vrati. Eduardo joj je mahnuo, i osetio se glupo, nisu oni ljubavni par koji se rastaje u mirnodopsko vreme i veselo mašu jedno drugom pri rastanku, ali ipak, morao je da joj da na znanje da je shvatio šta mu poručuje pogledom, želeo je da je ohrabri, iako se osetio glupo. Ona mu nije odgovorila mahanjem, čvrsto se držala za ivicu čamca jednom rukom u drugoj je stisla svoju torbu i pognula glavu, nije želela više da ga gleda, ni njega, ni masu sveta koja je bila spremna na sve, samo da se ukrca na neki od brodova. Srce joj je snažno udaralo, u glavi joj je pulsiralo, bila je u potpunom šoku, prvi put svesna da je u njenoj zemlji strahovit haos i da idu ka vremenima užasa. „On je ostao, on me je odbacio, važno mu je obećanje koje je dao tati da će me ukrcati, a ne obećanje koje je dao meni, da me neće nikada napustiti”. Marija, njena prijateljica, delovala je staloženo, gledala je ka brodu, potpuno nesvesna Manueline agonije. Bila je srećna što ide u Brazil. Eduardo je čekao da vidi kako će se njih dve popeti na brod. Mladić sa doka je prvo pomogao Manueli da se popne, a ona je sve vreme stezala torbu uz sebe, zatim Mariji, i na kraju je uzeo Marijin kofer i popeo ga na palubu, predao ga nekom muškarcu. Eduardu se učinilo da je to Dimitrij, a zatim je ugledao mornara kako silazi niz merdevine i vraća se u čamac. Mahnuo je Eduardu, dajući mu znak da je sve u redu, a on je gledao ka brodu koji je bio udaljen nekih stotinak metara od doka i shvatio da ne može da ih vidi jer je mrak, iako je brod bio osvetljen. Odahnuo je. Svi su ukrcani. Antonio će se snaći, zna kome treba da se obrati u luci, za njega ne brine. Zastao je da baci još jedan pogled ka brodu, koji je, kao i ostali u daljini bio osvetljen i delovao grandiozno sa visokim katarkama i spuštenim jedrima naspram tamnog neba. Delovao je sablasno dok su ga talasi onako ogromnog ljuljali . Okolo, na određenoj udaljenosti, drugi brodovi na kojima su se mogle videte ljudske figure na gornjim palubama, činili su lisabonsku luku te noći mestom užasa, patnje i straha koji je zahtvatio narod, jer se osetio napuštenim, ostavljenim na milost i nemilost stranih trupa koje će ući u njihovu zemlju. Mnoge žene u otmenim haljinama, potpuno izbezumljene, u panici su vrištale, pokušavale da podmite mornare na doku da ih ukrcaju, neki su pristajali da ih po svaku cenu prebace na brodove već krcate putnicima. Eduardo je shvatio da one nemaju ništa uz sebe, nikakav prtljag, torbe, bukvalno ništa. U već mokrim, slepljenim haljinama, jer je kiša neprestano padala, očigledno u panici da što pre pobegnu iz Lisabona, nisu ponele ni pelerine, nego u hladnoj novembarskoj noći, u brokatnim haljinama samo su želele da se ukrcaju. Čuo je kako se priča u luci da se jedna žena udavila u pokušaju da skoči u čamac i domogne se broda. Osetio je slabost i vrtoglavicu, nemoć i želju da pobegne odatle. Kako li će Manuela sve ovo doživeti? Samo da brodovi krenu, šta ako ona dobije želju da se iskrca i vrati u Lisabon. Možda je trebalo da on ostane u Parizu, da zatraži njihovo državljanstvo, tamo je rođen, da se zvanično venča sa njom, da je liši ovog užasa i ako treba,da odu u London kod Rikarda, samo da ona ne prolazi kroz ovu agoniju. Ali to nije priličilo njemu, koji se već dovoljno angažovao u vladi, da bi ga verovatno osuđivali što napušta zemlju u krizi, a on bi se osećao kao begunac i izdajnik. Prvi put je shvatio da je odlazak za Brazil prethodne godine njemu sada vezao ruke. Doneo je princu poverljivu poštu, raznu dokumentaciju koju je dobio preko zeta, iz kabineta Tomasa Džefersona, kada su on i Dimitrij  bili u poseti njegovoj sestri i zetu, zbog čega ga je princ odmah povezao sa ministrima, zamolio da uzme učešća u radu vlade. On je bio čovek od poverenja, jer Amerikanci znaju kakav je odnos Portugala i Engleske, znaju za Napoleonov plan u vezi sa invazijom, a ipak daju im informacije o tome. Eduardov ugled je naglo porastao u očima princa i ministara. Manuela o tome ništa ne zna i ne treba da zna. Ona ne razume zašto se on, koji je godinama bio u Parizu odjednom toliko angažuje u državnim poslovima Portugala.Takav poziv od strane princa koji je u stvari naređenje, da uzme učešće u radu vlade i to se ne odbija, naročito ne u vremenima krize. U Parizu je, kada je mesec dana ranije bio na Manuelinoj premijeri, iako je znao da su ga pratili francuski agenti, odlazio od jedne do druge ambasade, pokušavajući da bar nešto izdejstvuje za svoju zemlju. Pretpostavljao je kakav će odgovor dobiti, pokušavao je da bar malo nešto prolongira, znajući da na Bonapartu niko ne može da utiče, a on je doneo odluku o invaziji. Shvatio je da su potpisani ugovori o saradnji Francuske i Španije s jedne strane, o napadu na Portugal, kao i između Portugala i Velike Britanije, o podršci moćne pomorske sile njegovoj zemlji, ali samo u slučaju da pristane kraljevska porodica da ode za Brazil. Manuela će možda shvatiti sada u kakvim je dilemama on bio, koliko mu je bilo teško da se ponaša kao da se ništa ne dešava, dok su se vozili kočijama po Parizu i Šantiliju i kakvom je pritisku bio izložen. Zlatni dani prepuni jesenjeg lišća i njih dvoje kako jašu po šumi oko Šantili dvorca za njega su davna uspomena. Tada je znao šta ih čeka, ali nije mogao da zamisli ovaj užas. Bar su nešto lepo doživeli, imali su svoje momente ljubavi i nežnosti. Oboje će do sledećeg susreta živeti od uspomena na tajne sastanke na putu ka Sintri, kod drveta žakarande, na njihove dane u Parizu i u njenoj bašti. Njegova romansa sa Manuelom je nešto najdragocenije što je doživeo, ona nije uspomena, ona je njegov život, smisao njegovog bitisanja. Do sledećeg susreta, sećanja na njihovu ljubav davaće mu snagu da izdrži sve ono što ga čeka. Prvi put počinje da se nada da je vidovita slikareva majka u Moskvi možda bila u pravu u svojim proricanjima. Mora da u to veruje. „Niko, ko ti je drag neće nastradati u ratu” rekla je, znači biće njih dvoje zajedno. Kada izgubi svaku nadu, čovek se hvata za razna metafizička predviđanja. Možda je trebalo da pažljivije sluša Dimitrija koji je upijao njene reči. „Vidim njenu kuću napuštenu, stranu vojsku u njoj, a svako otišao na svoju stranu “ rekla je vidovita žena u Moskvi. Zar je trebalo da sluša o tome onog divnog kasnog majskog poslepodneva u kafani na Trgovačkom trgu, kada su obojica zaljubljeno pričali o lepim grofovskim ćerkama, a Dimitrij ga podsećao na ta proročanstva? I dalje oseća miris terpentina i uljanih boja koji se širio prostorijom i kao da vidi prelepe slike sa motivima nepregledih redova breza i ruskih pejzaža. Kako je to davno bilo, te uspomene, sećanja na putovanje u Rusiju, na ljubav sa Manuelom, na studentske dane u Parizu,sada su izvor iz koga crpi vodu koja kaplje sve manje i manje i preti da presuši u sumornoj stvarnosti u koju je gurnuta njegova zemlja. Dimitrij će joj verovatno objasniti da je on bio u velikim dilemama da li da joj kaže istinu, ako nju to uopšte sada zanima. Pariz je za nju, za izvesno vreme, sve dok se politička situacija ne sredi, a to će biti ko zna kada, grad u koji ne može da ode. Doživela je neke lepe momente,uspeh na sceni Pariske opere, a sada ide u neizvesnost. Leticija je delovala staloženije i bila je razumnija. Ne može da zaboravi Manuelin pogled kada su je Fernando i Antonio doveli pokislu iz grada to veče. Bio je to pogled pun tuge i razočarenja, straha i kao da ga je pogledom preklinjala da je ne pošalje na brod. A on se pretvarao da to ne primećuje, znajući da mora da ispuni grofovu molbu. Da li je morao ? A da li bi ona bila ovde srećna u ratnom vihoru? Ne, ne kaje se što ju je poslao na brod. Bolje je za nju što ide za Brazil. Hvala bogu da ima Dimitrija, da je sada tamo sa njima. Da mu je rođeni brat, ne bi ga toliko voleo. Divna duša, plemenit, pametan, sposoban. Fernando je posmatrao Eduarda, kao da u nekom njegovom izrazu lica traži potvrdu svojih nadanja da je ovo samo neki privremeni haos i da će sve biti kao pre. Njih dvojica su se ćutećki probijali kroz masu sveta i jedva uspeli da dođu do kočija, jer je rulja nagrnula ka doku, donosila prtljag, vreće sa stvarima, torbe, kofere.

– Narod je uplašen – reče Fernando.Šta će biti sa nama gospodine Eduardo?

Eduardo se okrenu prema luci  – i baci pogled ka brodovima. Delovali su kao neki ogromni spomenici ili vojnici, kao neki neustrašivi Vikinzi, nikada nije luka tako izgledala, neka jezmu je prošla niz leđa, neki strahovit strah. Šta li ih čeka na otvorenom moru? Dimitrij je odgovoran, ali treba da brine o svima njima. Manuela će se osećati usamljeno i verovatno je uplašena.

– Ne znam Fernandno, ne znam. Mnogo toga zavisi od nas. Ne smemo da pružamo otpor, biće nam potrebni čelični živci. General Žino koji predvodi trupe je gadan lik, veruj mi, ma bilo koji Napoleonov general da je u pitanju, isto bi bilo.Oni su arogantna nacija, naročito sada kada su izvojevali tolike pobede pod Napoleonom. Niko se nije dobro proveo gde je ušla strana vojska. Preživećemo nekako. Idemo u vilu. U stvari, ja moram da svratim do kancelarije, tu, na Trgovačkom trgu, uzeću konja od Huana, mog kućepazitelja, a ti idi kočijama do vile. Usput svrati do Marijinih roditelja, znaš gde stanuju, kaži im šta je bilo, da je ona samovoljno odlučila da pođe, da je molila da je povedem i da se izvinjavam što lično ne mogu da im ja to saopštim. Posetiću ih ovih dana.

Fernando je otišao da izvrši neprijatan zadatak, a Eduardo je posklanjao dokumentaciju, prilično neuredno ostavljenu prethodne noći u tajni pretinac u maloj spavaćoj sobi za koji su samo on i ujak znali. Postaje paranoičan, u strahu da bi Francuzi mogli do sutra ujutru da upadnu u njegove prostorije. Ipak je njegov stan na dobrom mestu, odatle se vidi trg. Zna da uobražava i da paniči, jer ima mnogo takvih stanova u zgradama koje oivičavaju trg, zašto bi upali i to te noći baš u njegov? Ali strah ga je obuzeo. Uze konja od kućepazitelja i odjaha do vile Palmeirovih. Te noći niko u Lisabonu nije spavao, kao da se ceo grad sjatio u luku. Osećala se panika koja se širila gradom, a narodu nema ko da objasni zašto je to tako, nema ko da uteši izbezumljene građane, da im nešto lepo kaže. Šta može da bude utešno u zemlji kojoj preti strana okupacija?

Prva noć na brodu

Manuela i Marija su se jedva popele do ulaza u brod, obe su bile u šoku od scena u luci, od straha i napora dok su se pele uz klimave merdevine prislonjene uz bok broda. Manuela je imala utisak da će pasti u mračnu vodu, iako je luka bila osvetljena, imala je utisak da je neka mračna sila povlači nadole, nikada nije bila u prilici da se penje uz brodske merdevine, a uzvici onih koji su ostali dole u luci bili su strašni, neprijatni, preteći. Ljudi su bukvalno kidisali na čamce, ona je držala uz sebe svoju torbu. „O bože koji užas! I kažu da su srećni oni koji se dokopaju broda !“ pomisli Manuela. U momentu joj pade na pamet misao da se stvara nepotrebna panika, da se ništa loše neće dogoditi, da će krenuti za Brazil, ali vrlo brzo, možda posle par dana plovidbe, dobiće kapetani vest da se vrate. Zar da Francuzi napadnu njenu zemlju? Tako ljubazni i kulturni. Nikada nije osetila animozitet dok je bila u Parizu prema njoj zato što je Portugalka.Sigurno će im javiti da se vrate u Lisabon.

Na brodu je bilo već mnogo putnika. Ugledala je Dimitrija koji se probija kroz masu koja je gledala gde da se smesti i obradovala se. – Pošla je i Marija – rekla je Manuela. Dimitrij klimnu glavom, shvatajući da ju je Eduardo dopratio, znači i ona putuje. Poveo ih je stepenicima na gornji nivo – Imamo dve kabine, male su, ali ne izlazite, jer će narod pokušati da ih zauzme. Kapetan zna ko smo, neće im to poći za rukom, ali svi su uplašeni, uvereni da će Francuzi oteti brod. Narod je potpuno van sebe, nisam mogao da ih uverim da greše. Kada su ušle u kabinu u kojoj su bile grofica Marija Lujza, grofica Patricija, Lucija,Tereza i Laura, grofica se iznenadila kada je ugledala Mariju. – Otkud ti dete ?

– Eto moji su se izborili da pođem, bar ja.Eduardo mi je pomogao, došla sam sa Manuelom – reče svesna da ne govori istinu, ali to sada zaista nije bilo bitno.

– Dobro, dobro, hvala bogu, naravno, mi ćemo brinuti o tebi. Pametno, poslali te da ne budeš u onom haosu. Oh bože! Antonio još nije stigao. Gde li je to dete?

– Stići će mama, ne brinite – reče Manuela.– Zar zbog njega brinete? Pa on je sposobniji od svih nas.

– Maneula, Vi ćete sa Marijom, Leticijom i Laurom biti u drugoj kabini. Vidite da su male, ali drugi putnici će biti na palubi, nemaju nažalost svi kabine. Unutra ima samo tri ležaja, sanći ćete se.

– A Vi Dimitrij ? – upita ga Manuela.

– Ne brinite za mene. Ja sam stari morski vuk. Malo kod kapetana, malo kod mornara, biću uvek blizu vas. Mornar Rodrigo će me pozvati kad god sam vam potreban. Dobro sam ga platio da mi bude uvek pri ruci. Svaki čas će vas zapitkivati da li vam nešto treba. U početku ću spavati u potpalublju gde su smeštene stvari, bojim se da ne počne narod da otvara tuđe prtljage, mnogi su krenuli bez ičega, mada, plemenito je dati im garderobu, evo neke gospođe su već došle u mokrim haljinama. Samo da ne bude bolesti. Znam gde sam smestio vaš prtljag. Nemojte se opterećivati nepotrebnim brigama.

– Ja ću zadržati moju torbu – reče Manuela– i Marija svoj kofer.

– Kako hoćete – reče Dimitrij. Nemojte nikada sve četiri napuštati kabinu, jer će ljudi vrebati gde ima mesta, gledaće ko izlazi iz kabina i kako da ih zauzmu. Uvek po dve da ostanu unutra. Leticija je sedela na jednom ležaju i delovala prilično uplašeno. To nije ličilo na nju. Laura je izgleda još izbezumljenija.

– Nema panike – reče Dimitrij. –Molim vas, pokušajte da budete smirene. Ja ću Vam se obraćati tokom puta na engleskom, i vama i drugima, jer ako prepoznaju ruski naglasak, ne znam šta će misliti. Rusi su sada u koaliciji sa Francuzima, neću nikog da izazivam. Naravno, samo pred svetom, a nasamo, na portugalsom koji znam da je daleko od dobrog, ali savladaću ga.

– To je nebitno– reče Leticija. – Koliko dugo putujemo ?

– Zavisi od mnogo čega. Otrpilike dva meseca.

– Oh bože, ko će to izdržati u ovoj kabini ! Delovala je očajno. Manuela je bila tužna, jer nije uspela da se pozdravi sa Eduardom, Megi njen maltezer je ostao kod kuće, ona ide u neizvesnost. Dva meseca putovanja, baka je stara, pitala se da li će izdržati put. Grof je na drugom brodu sa princom i njegovom porodicom. Porodica se rasula, jedino je Rikardo sa Silvijom u Londonu na sigurnom.

– Kraljevska porodica se rasporedila na nekoliko brodova. Grof je na brodu „Principe Real“sa princom don Žoaom. Krećemo čim budu povoljni vetrovi, verovatno sutra. Moramo da sačekamo da admiral, ser Sidni Smit, ode na razgovor kod princa, tek kada oni razmene informacije i kada se dogovore oko nekih detalja, krenućemo. Ići će ceo konvoj brodova, ne treba da vas brinu pucnji, to je vrsta signalizacije između brodova, gledaće da ih bude što manje da se kraljica majka Marija ne bi uznemiravala. Ne treba da vas čude engleske zastave, engleski ratni brodovi nas prate, oni nas štite.

– Od koga ? – upita grofica izbezumljena. – Neće valjda doći do bitke na moru ?

– Grofice, nikada se nije dogodilo da cela kraljevska porodica preseljava dvor na drugi kontient, tako daleko. Ovo je novo za nas, novo za Napoleona, za Evropu. Mi ne znamo da li će poslati francusku flotu za nama. Samo da Vas obavestim, ako čujete pucnjavu, ne znači da je bitka na moru, niti da nas bilo ko napada, nego je to deo signalizacije.

– Ali, Antonio je rekao da su ruski brodovi na ulasku u lisabonsku luku. Zar nas Rusi neće braniti ? – upita grofica.

– Neće, nažalost. Oni su sada u koaliciji sa Francuzima. Razgovarao sam sa kapetanom jednog broda koji pozanje mog strica. Oni su tamo logistička podrška i na neki način daju na znanje Francuzima da su u koaliciji sa njima, ali neće ući u Portugal, neće učestvovati ni na koji način u okupaciji zemlje.

– Oh, dobro je. Mada nije. Bolje da su nas oni okupirali nego Francuzi. Ma strašno! Šta ima ko da nas okupira? Šta smo mu mi krivi?–grofica je naglas razmišljala.

– Marija Lujza, ostavi se sada politike, molim te. Niti nas neko pita za mišljenje, niti znamo šta se dešava, imamo vojsku, admirale, vladu, ima ko brine o tome – reče strogim tonom grofica Patricija.

Dimitrij je obilazio malo jedne, malo druge u kabinama. Kada je noć odmakla, niko nije zaspao, pozvao je Manuelu i Leticiju da izađu na palubu. Kiša je stala, razvedrilo se. Dugo su stajali i pričali. On im je pričao o Riju. Da im skrene misli. Ali buka iz luke je dolazila čak do broda. Videlo se da je te noći ceo Lisabon na nogama. Kao da ne veruju u ono što vide, da preko deset hiljada Portugalaca odlazi iz zemlje, sve ugledne ličnosti: lekari, sveštenici, ministri, plemstvo, ostaje narod na milost i nemilost stranih trupa.

Grofica je bila uznemirena, jer se Antonio nije pojavio na brodu. –Šta misliš Dimitrij, da li se ukrcao na neki drugi brod ? To me dete, ma kakvo dete, toliko brine.

– Grofice, ne brinite se za njega. Zar mislite da se nije snašao? Da ga je Eduardo tek tako pustio da radi šta hoće? Verovatno ga je ukrcao na neki drugi brod. Hoće da bude samostalan, tako se čeliči. Budite mirni – Dimitrij je posumnjao u sopstvene reči, jer ga je procenio kao velikog patriotu i bojao se da nije ostao možda u Lisabonu, mada, Eduardo ga verovatno ne bi zadržao, ako ništa drugo, zbog grofice, da se ne bi sekirala.

– Hajde da ti poverujem Dimitrij. Šta mi drugo preostaje. Ti si mi sada jedini oslonac ovde umesto sinova. Rikardo u Londonu, a Antonio ko zna gde. I da su ovde, da li bih imala od njih toliko koristi koliko od tebe? Ti si mi pravi oslonac. Rikardo bi se bavio Silvijom, a Antonio bi pravio gluposti. Oh bože, šta nas je zadesilo! – uzdahnu grofica, uplašena, prvi put izložena ovako velikom iksušenju, da bez supruga, sa ćerkama, majkom, sestrom i dve služavke putuje u neizvesnost.

– Da li su Francuzi već ušli u Lisabon? – upita ga Leticija. Bila je preplašena. Dimitrij je zagrli.

– Ne verujem. To ne liči na Vas, da se plašite. Očekivao sam od Manuele da bude strašljiva, a ne od Vas. Ja sam tu, ne brinite.

–Šta će biti sa mojim Kingom ? – upita Leticija zabrinuta za svog psa.

– I sa Megi ? – upita Manuela.

– Ne brinite, Eduardo je rekao da će ih odneti kod sebe u kuću, mislim tamo na brdu gde živi sa ujakom i ujnom. Zna on šta vam znače vaši ljubimci.

– A Paša? Moj mačak ? – upita Manuela.

– Ako treba i njega će uzeti, ali posluga ostaje u kući. Ako Francuzi i uđu u vilu, oni vole mačke, budite spokojne, neće mu ništa faliti. Vole i pse, ali Eduardo ne želi da rizikuje. Njega psi poznaju, povešće ih kući.

– Dobro je, sad mi je lakše.– reče Manuela.–Jel Eduardu ne preti neka opasnost?

– Ne, on je član provizorne vlade, on će sarađivati sa Francuzima. Ne brinite se, mudar je i sposoban. Devojke ne brinite se, ne mislite na Lisabon, mislite na Rio, videćete, to je jako lep grad, lepa klima, lepa priroda. Vratićete se u Lisabon, sigurno. Samo da se smiri situacija. Videćemo šta će se dešavati. Ja sam optimista.

– Zašto ? Pa Napoleon je u sve države u koje je ušao postavio svoje ljude na presto, svoju braću i sestre, prisajedinio ih je Francuskoj. Leticija je želela logičan odgovor.

– Portugal neće moći, jer nema koga da smeni. Kralj nije tu. Njega je princ don Žoao nadmudrio ovim potezom. A u poverenju, očekujem da mu Španci okrenu leđa. To su strogo poverljivi podaci. Zapravo pretpostavke. Molim vas nikome o ovome.

– Pa to bi bilo divno. Znači mogu da nas vrate sa pola putovanja, možda i ranije. – reče Manuela radosnim glasom. To bi bilo divno, pomislila je da je to i logično, jer ako ih napuste Španci, Francuzi će se vratiti u Francusku.Kad mlada devojka ne može da prihvati surovu realnost, traži u svemu nešto optimistično. Manuela nije mogla da zamisli da provede na brodu dva meseca. Ne, to je nemoguće, to je nehumano.Zar u ovim uslovima? Nešto će se dogoditi što će biti povod za povratak u Lisabon. Možda će princ da se odluči da potpiše kapitulaciju i onda se svi vraćaju. To bi bilo divno, razmišljala je, pothranjujući optimizam.

Ujutru, 29.novembra sinulo je sunce iako je bio prohladan dan. Manuela je od silnih razmišljanja i iscrpljenosti prethodne večeri brzo zaspala nakon vremena provdenog na palubi. Kada je ušla u kabinu, Marija i Laura su već spavale. Leticija je još malo ostala da priča sa Dimitrijem. Šta bi ona dala da je sada i Eduardo na brodu. Ipak, on je tu negde, stotinak metara dalje od broda, čak i ako je u svojoj kući, on je negde blizu, možda će se odlučiti da se u poslednjem momentu i on ukrca. Možda je u stanu na Trgovačkom trgu, to je blizu luke, možda će u poslednji minut da se odluči da im se pridruži. Marija je još spavala kada su ona i Leticija sledećeg jutra izašle na palubu. Svanulo je i sunce i obasjalo jedra brodova kojih je bilo preko trideset. Na nekim brodovima su se tek polako odvijala jedra zbog čega nisu mogle da dobro vide kopno, jedva malo između razapetih jedara.

– Kada budemo krenuli, a kapetan je dobio dozvolu da se kreće, zato odvijaju jedra, kada se malo udaljimo od obale, videćete je – reče Dimitrij. Tako je i bilo. Videli su u daljini ka Atlantiku da su neki brodovi već krenuli ka izlasku iz luke, prema otvorenom moru. Neki brodovi su još stajali.

– Nemojte se čuditi ako zastanemo u plovidbi, moramo da budemo stalno blizu jedni drugima, tako je sigurnije – reče Dimitrij gledajući kroz durbin ka obali.

„Durbin“ pomisli Manuela „Kao onaj Eduardov, kada smo gledali ka pučini, kada smo dojahali do obale. Nisam ni sanjala da ću i ja biti na nekom od onakvih brodova, a on je napomenuo da ga brine politička situacija. Da li je on tada znao šta nas čeka?“

– Kada ste bili u Americi i Brazilu…– obrati se Manuela Dimitriju, na šta se on trže kao da se plašio nastavka pitanja – da li je bilo reči o ovome? O odlasku za Brazil?–upita Manuela strepeći od odgovora.

– Da, bilo je reči. Znali smo da je to moguće. Rešio je da bude iskren. Čemu sada bilo kakvo nalaženje izgovora. – Čak je došao nalog da se pripremi Rio za ovako nešto.Vlasnik najlepše palate u gradu počeo je da je proširuje u slučaju da dođe kraljevska porodica. Počeli su da razmišljaju gde da ih smeste – reče odlučnim glasom i pogleda je iskosa da vidi njenu reakciju. Delovala je zamišljeno. – Nije bilo naše da to javno objavljujemo. Mislim da shvatate našu situaciju. Uostalom, nismo ni mi bili sigurni da li će princ prihvatiti predlog britanske vlade – nastavi da gleda kroz durbin, očekujući njena dodatna pitanja. Ona je ćutala i vraćala se u sećanjima na Eduardovo povremeno neraspoloženje u Parizu i Šantiliju, na njegov zamišljen pogled i uzdahe koje nije umeo da joj objasni. Moguće da je tada razmišljao o onome što čeka njegovu zemlju.

– Kada je Eduardo za to saznao ? Kada je znao da će doći do ovoga? Pre Pariza? – nastavljala je Manuela da ispitije. Mora da sazna da li ju je lagao, da li ju je poslao na brod samo da mu bude lakše, da li je njegovo neraspoloženje u Parizu bilo zbog političke situacije i pretećeg rata ili zbog ljubomore na njenu popularnost.

– Mislim da je pretpostavljao da je to moguće. Okrenu se ka njoj i ugleda razočarenje na njenom licu.–Manuela on Vas je poštedeo bolne istine, nije želeo da strepite od mogućeg ovakvog ishoda. Zar biste bili srećni u Parizu da ste znali za ovo ?–Dimitrij je morao da bude iskren, osećao je da je to za nju najbolje, ali mora i da opravda Eduarda.

– Ne, naravno, ali ja nisam dete da se od mene ovo krije. Manuela je bila u šoku. Ono što je pretpostavljala, sada je Dimitrij potvrdio. – Mogla sam da ostanem u Parizu, mogao je i on da je hteo. Manuela oseti kako drhti od neke nejasne ljutnje i nemoći. – Sada je kasno – reče, čudeći se zašto Leticija ništa ne komentariše.

– Lord Strangford je došao u Lisabon krajem septembra i pokušao da ubedi princa da krene za Brazil. Već su počeli sa remontom brodova, princ je oklevao. Znate li koliko je trajalo to ubeđivanje ? Bukvalno je rekao da će, ako kraljevska porodica ne krene za Rio, Lisabon proći kao Kopenhagen. A bombardovali su ga Englezi početkom septembra, preko 2000 mrtvih je bilo. Jel trebalo da to doživimo?

Manuela je bila u šoku. Da, načula je tako nešto ali nije verovala, mislila je da to Englezi nikada ne bi uradili.

– Znači, morali smo da krenemo, pa da, on je to znao.Ja nisam dete, ja bih se bar pripremila za ovako nešto. Manuela je bila razočarana saznanjem da ju je tretirao kao nerazumnu i možda sebe hteo da poštedi eventualnih nekih njenih scena ili suza.

– Kada je Eduardo krenuo za Pariz nije znao da li će princ pristati. Zar da Vas opterećuje nepotrebnim slutnjama i strahovima? Grof Marialva je krenuo sa njim.

– Da znam – reče Manuela nabusito. Ponaša se prema njoj kao prema razmaženom detetu.

– Išao je da pokuša da podmiti Napoleona ogromnim tovarom zlata i dijamanata i da ponudi naše princeze za njegove bratance i sestriće, za koga god hoće, čak da se orode sa Napoleonom. A Eduardo je išao u diplomatsku misiju i saznao da se sprema napad na Portugal. Mada, to je uvek moglo da se zaustavi, da je Bonaparta hteo. Ali nije hteo i Eduardo Vas je samo poštedeo nepotrebnih strahova, verujte mi, želeo je da provedete lepe dane u Parizu.

– Evo vidim kako me je poštedeo. Da bih posle lepih dana u Parizu sada bila ovde. Poslao me je na brod. Ja znam da Vi njega volite i poštujete, kao i on Vas, ali ga nemojte molim Vas pravdati preda mnom.

Manuela se odvojila od njega i Leticije i otišla malo dalje naslonila se na ogradu gledajući ka vodi. Sledećih meseci to će gledati. Plašila se da će se rasplakati. Rekla je sebi da više neće plakati zbog njega, a samo sećanje na njihove dane u Parizu tera joj suze na oči.

Leticija i Dimitrij su razmenili poglede razumevanja. Leticija joj priđe.

– Lakše će ti biti ako prihvatiš ovu situaciju. Ako si ljuta na Eduarda, onda ga ne voliš. Na njemu je ogroman teret, princ ga je opteretio državnim poslovima, tata brigom o vili. Zar misliš da je on srećan što je ostao ? Hajde dođi ovamo. Povuće je blago ka mestu na kome je stajala sa Dimitrijem. On je gledao kroz durbin.

– Evo pogledajte – reče im. Brod se zaljuljao. – Krećemo– reče Dimitrij. –Neka nam je srećan put i mirno more. Voda je bila mirna, blještava od jesenjeg sunca. Manuela pogleda ka kopnu i zaista na brdima iznad Lisabona bilo je mnogo ljudi.

– Jel su ono Francuzi ? – upita ga.

– Na nekim brdima bojim se da jesu. Moguće da su ušli u Lisabon. Samo da se što više udaljimo od obale. Da ne zapucaju.

– I šta će onda biti ? – upita Leticija.

– Onda će Englezi odgovoriti sa svojih ratnih brodova, a i naši, neki će produžiti ka Brazilu, neki će ostati da se bore. Ali to se neće dogoditi, ne verujem.

Leticija je uzela durbin od Dimitrija. – Da, eno vidim Belem tvrđavu, udaljavamo se. Oh bože, šta smo doživeli! Baci pogled na putnike koji su sebi napravili smeštaj između topova, ležali su na svom prtljagu i na vrećama u kojima je ko zna šta bilo. Neki brodski tovar. Scena je bila veoma potresna, bilo je dece, gospođa u otmenim haljinama.

Leticija i Manuela su gledale kako se obala Portugala smanjuje na istoku, odatle su duvali vetrovi, zbog čega su brodovi mogli da krenu. Odjednom ugleda i drvo na obali gde su bili ona i Eduardo. „Nemoguće“ pomisli, ali da, sada se videla obala sa uvalama, a to je jedino tako ogromno razgranato drvo na obali.

– Dimitrij, pogledajte onaj veliki hrast na obali– obrati mu se uznemirenim tonom Manuela i dodade mu durbin. On uze i pogleda. – Da, to je hrast. Ha,ha, pa to je Eduardov hrast, on je često iz Mafre jahao ka obali,voleo je da tamo sedi sam ispod tog drveta. Da, to bi moglo biti u nivou dvorca u Mafri. Okrenu se ka Manueli

– Vi njega baš volite kada ste prepoznali njegovo drvo – reče i dodade joj durbin. – Znači i Vama je pričao o svojoj poseti obali. Voli tamo da se osami. Ona je pažljivo posmatrala obalu i učinilo joj se da vidi mušku figuru.

– Dimitrij, da li vidite da tamo neko stoji ? On pogleda i naoštri durbin.–Da ono je muška figura. Ako je to Eduardo, tužan je, došao je da gleda brodove kako odlaze, ali nema logike. Ne verujem da je sinoć išao u Mafru, mada sve je moguće.

Njihov brod je bio jedan od poslednjih u nizu, ispred je bila čitava grupacija jedrenjaka koja je polako klizila ka Atlantiku. Ona je posmatrala kroz durbin drvo i tu mušku figuru kako stoji i kao da gleda kroz durbin. Bilo bi previše koincidencije. Neko je došao da posmatra brodove kako odlaze. Neko je otkrio njihovo mesto. Dodade Dimitriju durbin i udalji se od njih dvoje. Oseti suze u očima „Ja počinjem da haluciniram, da uobražavam, da se opterećujem, da fantaziram“. Ode do kabine u kojoj su bile njena majka, tetka Lucija, baka Patricija, Tereza.

Pile su čaj i jele pecivo. – Doneo nam je Dimitrij–reče baka Patricija. – Krenuli smo jel tako ?

– Da, krenuli smo. Jel ste dobro spavale ? Treba da izađete malo na sunce, lep je dan.

– Ne mogu da gledam kako se udaljavam od svoje zemlje, jer ko zna kada ću se vratiti. Ne moram da sebe toliko mučim– reče grofica vidno neraspoložena.

– Ne brinite se. Ovaj naš odlazak će uništiti Napoleona, videćete – začu Manuela Dimitrijev glas iza sebe. Pošao je za njom ako treba da joj kaže još nešto utešno.

– Kako znate ? Isporučili smo mu zemlju na tacni – reče besno Manuela.

– Danas je pomračenje Sunca u sazvežđu Zmijonoše, a Sunce vlada Lavom, znakom u kome je rođen Napoleon. Manuela ga pogleda začuđeno–Mislite da on to zna? I da će zbog toga da se uznemiri ?

– Kako si ti Dimitrij obrazovan! Kakva vest !Grofica je bila fascinirana Dimitrijem.

– Možda mu je neko rekao. On je sujeveran i dovoljno je da mu neko kaže nešto što sluti na loš ishod i on će se uplašiti, bar se nadam da neće biti spokojan – odgovori samouvereno Dimitrij. Uostalom, ima mnogo neke podudarnosti – reče zamiljeno.

– Kakve podudarnosti? Tako ste tajanstveni – Leticija ga je gledala zaljubljeno.

– One godine kada je Napoleon rođen bilo je pomračenje Sunca samo sa danom razlike, 28.novembra. Ako je on uspešan, onda će i ova misija uspeti–reče oduševljeno Dimitrij.

– Da ne bude uspešno njegovo osvajanje naše zemlje? –upita Letiija sa strahom u glasu?

– Ne, nije to za njega ništa naročito, nema otpora, princ je dao takav proglas, nema borbi, oni će samo ući u Portugal, ali mi koji odlazimo za Brazil, princ, ceo dvor, mi ćemo to osetiti, da to će biti uspešna misija.

Ceo dan su Manuela i Leticija stajale na palubi, ogrnute svojim pelarinama, kopno se sve više udaljavalo i na kraju se nije videlo. Išli su u susret velikoj vodi, putovanju koje će potrajati.

Pala je noć. Pogledajte Manuela nebo – reče Dimitrij. Ljudi načičkani na palubi gledali su u njih dvoje i slušali pažljivo. –Eno ga na zapadu Jupiter i Mars je na oko trideset stepeni razdaljine. Jupiter je slava, ne brinite se. Ovo će biti dobro putovanje, doneće slavu. A Mars je jak, u Jarcu, simbol vojske i moći. Mračna je noć upravo se rodio mlad mesec, rodiće se nova zemlja – nastavi on zaneseno. Na pristojnoj razdaljini nazirali su se drugi jedrenjaci u mraku. Na momente kao da klize po vodi, na momente kao da se valjaju levo – desno. Vetar zanosi, pa zastane, Manueli je delovala noć na palubi sablasno.

– Kako nova? Brazil već postoji ? Ne razumem Vas, plašite me. Pričali ste o pomračenju Sunca, sada pričate o mladom mesecu –primeti Manuela. Svi se okolo utišaše i počeše da pomno prate šta priča Dimitrij i da gledaju ka nebu. Povremeno se gubio njegov glas od zvuka talasa koji su udarali o jedrenjak.

– Ne,Brazil nije država, Brazil je kolonija, postaće nova zemlja. Da, dobro sam Vam rekao.Pomračenje Sunca može da bude samo kada je mlad mesec.

– Kako Vi to znate? Gledajući u nebo ? – s nevericom ga upita Manuela.Vetar je zanosio ogroman brod, njh dvoje su kao dva zanesenjaka gledali preko palube.

– Iz starih ruskh knjiga o zvezdama, uvek je narod gledao u zvezde,mada sam najviše naučio iz knjiga koje sam našao u pariskoj Nacionalnoj biblioteci. Ulaze francuske trupe u Portugal kada je mlad mesec u Strelcu, neće uspeti da je porobe, stranci će ih se rešiti, možda će doći do većeg rata, umešaće se neko sa strane. Neće biti lako putovanje, ali ćemo stići, ne brinite. Dimitrij je delovao zaneseno pričajući, ubeđen da pravilno tumači predstojeće događaje.

Pramac broda je sekao talase, uzdizao se i valjao po njima kao da je tek ljuska od oraha. Oluja je postajala sve jača, nebo se namračlo, nestalo je zvezda, ledeni vetrovi su šibali na sve strane i jedrenjak se opasno naginjao na jednu stranu, toliko da je izgledalo nemoguće održati brod u pravcu u kom su želeli. Kormilar je čvrsto držao kormilo, mornari su se upinjali da drže užad, bili su mokri, čak su i putnici na gornjoj palubi bili zapljuskivani vodom koja se prelivala talsima koji su dostizali po sedam metara, a ledeni vetar ih je šibao. Noć se otegla kao da nikada neće svanuti. Mnogi su se sklonili tako mokri u potpalublje i mornari su im dali šta su imali od grube ćebadi, neko je našao svoju garderobu u prtljagu. Dimitrij je otvorio Manueline, Leticijine i grofičine putne sanduke i dao ženama haljine. One su mokre cvokotale, ali ipak suva garderoba je mnogo značila. Mornari su im doneli rum i mnoge gospođe koje nikada nisu pile, sada su popile da se malo ugreju. Dimitrij se otišao do kabina i rekao grofici, Manueli i Leticiji da je dao ženama njihovu garderobu. – Ostalo je još mnogo vaše garderobe, ne brinite. One su samo klimnule glavama, svesne koliko su srećne što imaju kabinu.

Manuela, Leticija, grofica Marija Lujza, Lucija i ostali putnici iz njihove kabine sabijeni jedni uz druge pokušavali su da održe ravnotežu. Tereza je otišla kod Laure u kabinu  Mučnina je bila toliko jaka da je grofica u momentima mislila da će se onesvestiti.

– Daj šta hoćeš od garderobe samo nam ostavi bar po neku haljinu da imamo da se presvučemo. Prva noć i već je užas– reče grofica.

Svetlo od čkiljave lampe je podrhtavalo, plašili su se da će pasti lampa. Mrkla noć puna straha i tuge. Manuela je osećala strahovitu slabost, ali nije želela da to pokaže.

– Uspeo sam da se probijem dole do mojih stvari, ljudi su pobegli u donje prostorije, ali sam ipak ovo našao, evo uzmite, biće vam bolje – pružio im je šaku badema. – Grickajte polako i proći će mučnina, videćete.

– Ovo je prva noć na brodu. Molim vas, molim vas da budete optimisti. Verujete da će sve biti u redu. Dimitrij se trudio da ih bodri. Sve četiri žene su uzele badem da gricakaju.

Delovao je autoritativno, Leticija ga je gledala zaljubljeno. Bože kako je lep. Da joj je neko nekada rekao da će se zaljubiti u Rusa. Kao neki Viking,visok, plav. „ Mora da je svašta prošao“ – pomisli Leticija.Ona je bila opčinjena njime od prijema u bašti prošlog leta.

– Da, lakše mi je u stomaku, kako si se setio ? – reče grofica.

– Gde je grofica Lucija ? – upita Dimitrij

– Grofica Lucija? Sigurno kod kapetana. Niko je od bliskih osoba tako ne zove, možete joj se obraćati samo sa samo „Lucija.“ Grofica se prvi put otkako su krenuli nasmeja. – Ona se već negde i po ovoj strašnoj oluji, garantovano upoznaje sa nekim. Poludeću od nje.Njoj nije muka u to sam ubeđena.

Svi se od muke nasmejaše.

– Biće kriza, spremite se, biće teških momenata. Dimitrij se nije obazirao na priču o grofici Luciji, sada je potpuno nebitno s kim se ona druži. –Manuela računam na Vas.

– Na mene ? – Manuela ga pogleda upitno. Svi se zbunjeno okrenuše ka njoj.

– Da, odavno sam nešto hteo da Vam poklonim, i nikako da dođe taj momenat. Otkako sam Vas čuo da pevate, onda na prijemu u bašti, čekao sam pravi momenat da Vam nešto dam. Brod se jako zaljuljao i svi ciknuše.

Grofica je bila sva ustreptala, zbunjena. Leticija oseti izvesnu ljubomoru. – O čemu se radi?

Dimitrij izvadi list hartije iz džepa. – Kada sam bio u Londonu pre nekoliko godina, došao sam do ovog notnog spisa i oduševio sam se kada sam to čuo. Kada ste pevali u salonu prošlog leta, nisam imao kod sebe da Vam ovo dam. Sada Vam poklanjam za srećan put i samo Vas molim, da kad god budete u krizi pevate ovo, ovde, na palubi, među narodom, gde osetite potrebu.

Grofica pomisli da je Dimtrij poremetio pameću. Tolika odgovornost, jadan mlad čovek ne zna šta priča. Manuela da nekog bodri? Ona nije u stanju da sebe drži pod kontrolom, a ne bilo koga drugog. Baka ga je s divljenjem mudre, smirene žene posmatrala sa blagim osmehom. Sve joj je bilo jasno. Taj mladić je poslat u njihovu porodicu kao anđeo. On uhvati njen pogled pun ljubavi. Sagnu se poljubi je u ruku. Ona ga potapša – Sine moj, uvek ću te smatrati svojim sinom. Svima u kabini zasuziše oči. Atmosfera je bila nekako svečano tužna, a niko nije znao o čemu se radi. Stisnuti među drvenim brodskim lamperijama u uslovima ispod ljudskog dostojanstva, na improvizovanim ležajevima od dasaka, sa tankim slamnatim dušecima, slušali su Dimitrija s oduševljenjem. Manuela se diže i priđe Dimtriju koji je držao fenjer. Brod se jako ljuljao.

– Vi znate engleski ? – upita Dimitrij.

– Da, znam, učila sam, čitam njihovu štampu. Kosa joj je pala na ramena, fenjer joj je obasjavao lice i on ugleda u njenim očima čuđenje i strah. „Jasno mi je zašto je Eduardo toliko voli, ona je jedno veliko preplašeno dobro dete” pomisli Dimitrij. Krišom baci pogled ka Leticiji koja ga je gledala s divljenjem. „Oni su divna, čestita porodica, Leticija je tako lepa, deluje odlučnije od Manuele. Preguraćemo ovo nekako“ razmišljao je posmatrajući sestre.

– Šta je to?– upita Manuela. Neke note i tekst – pogleda ga začuđeno. –Note? Zar sada?

– „Amazing Grace” – pročita Manuela.

– Kako biste Vi to preveli ? – upita je Dimitrij

– Božanstvena milost, divna, neverovatna milost, tako nekako.

Manuela pogleda note i tekst. Poče da improvizovano peva.

– Bože kako je lepo – uzviknu grofica zaboravivši na mučninu. Stara grofica se blaženo smešila poput svetica sa starih ruskih ikona. Ona je sve shvatala.

– Deco moja, ovo je sve što nam je potrebno. – reče stara grofica. –Dimitrij, bog da te čuva od svakog zla.

–Dozvolite mi da očitam na ruskom „Oče naš” – reče Dimitrij. Sve će proći, verujte mi. Njega će zaustaviti Rusi, kad god da to bude. Kad god. A mi ćemo dotle učniti mnogo i za Portugal i za Brazil i za Evropu. Mi smo sada kao „Nojeva barka”. Mi ćemo posejati tamo preko neko novo seme slobode i prosperiteta. Neće više biti potlačenih i neće više biti rata. Ne zaboravite šta vam sada govorim. Brazil će biti velika zemlja. Neće nikada ratovati, nikada. Mi smo na ovim brodovma ne begunci ispred Napoleonove vojske, mi smo nosioci prosperiteta i slobode – nadahnuto je govorio Dimitrij. Sada ću očitati na mom, ruskom jeziku „Oče naš“. Svečanu tišinu u kabini prekinu Dimitrijev glas dok je govorio molitvu. Svima zasužiše oči. Došao je sa severa Evrope da podrži prijatelje, neki nepoznat jezik je sada ovde u toj maloj kabini bio jezik ljubavi. Leticija ga je prvi put čula da govori ruski. Reči su dopirale do njih kao najlepši muzički tonovi.

Na kraju svi se prekrstiše. A onda se okrenu ka Manueli koja je stajala pored njega i držala papir sa notama i tekstom pesme.

– To je pesma jednog irskog mornara sa ratnog broda – reče Dimitrij. Trebalo je da postane sveštenik ali je morao da zbog situacije u porodici kao dečak ode na brod. Nije bio pobožan. U jednoj strahovitoj oluji dobio je neku vrstu nadahnuća i proviđenja i tada je nastala ova pesma. I svi su se spasli. I mi ćemo. Ništa ne brinite. Videlo se da jedva obuzdava suze i brže bolje izađe na palubu. U kabini zavlata muk. Grofica Marija Lujza je bila zbunjena. Ipak je Dimitri čudak. Duboko udahnu. Ništa joj nije jasno. Zar je vreme za pevanje. Ali on je delovao tako uverljivo.Leticija brzo dohvati pelarinu i istrča umotana u nju, za njim.

Dimitrij je stajao naslonjen na vrata od njihove kabine. Vetar ga je šibao po licu . „Da li sam dobar čovek? Da li sam pokajnik ili sam grešnik ? Kada sam se javio mojima? Sada moja majka i otac brinu tamo negde daleko šta se dešava sa mnom. Moram da nađem način da im se javim.” Molitva ga je vratila u detinjstvo, slika njihove velelepne palate mu je bila pred očima. Leticija je stala pored njega.

–Vodiću Vas u Rusiju. Kao moju ženu – reče joj sa sjajem u očima, dok su ih šibali naleti vetra po licu. Leticija nasloni glavu na njegovo rame. – Ja Vas tako volim i poštujem. Vi ste divan čovek, divan – reče Leticija u zanosu.

– Uđite unutra, hladno je. Nisam zaslužio da se zbog mene razbolite. Idem dole da vidim da li treba mornarima pomoć.

Eduardo odlazi  u Mafru

Eduardo je nakon ukrcavanja Manuele i Marije otišao do kancelarije na Trgovačkom trgu. Na brzinu je sklonio dokumentaciju i osetio da ne može da tu duže boravi. Još mu je pred očima bila slika Manuele kako stoji na vratima i moli ga da je ne pošalje na brod. A to je bilo prethodno veče, kao da se dogodilo ko zna kad i kao da živi sa tim sećanjem godinama. Vreme ne postoji, uskovitlali su se dani ne zna ni koji je, ni gde je, sećanja na Pariz, na Šantili je potisnuo, kao da je bio tamo pre nekoliko godina a ne pre mesec dana. Glava ga je bolela,uzjahao je konja, ogrnuo se svojom crnom, sada već mokrom pelarinom i otišao do vile Palmeirovih, zapravo sada, pravno gledano, do svoje vile. Brodovi su stajali u luci, a on nije mogao da izdrži tu gužvu. Obavio je šta je trebalo.Sada mora da misli na posao. Transakcija koju su on i grof napravili u poslednji minut pred odlazak grofa Palmeira na brod, da mu Francuzi ne bi konfiskovali imovinu, sada ga čini vlasnikom vile. A mora da ode i do dvorca u Mafri. Duga je ovo noć. Posluga je bila tiha, zbunjena, kršili su ruke.

– Šta će biti sa nama gospodine Eduardo? Grofica je rekla da ste Vi zaduženi za nas, ali nisam shvatila, jel i mi treba da se pakujemo? – upita najstarija služavka.

–Ne, nažalost nema mesta na brodovima. Samo su pošle Tereza i Laura. Vi ćete ostati u Lisabonu.

–Šta ćemo mi da radimo, šta će biti sa nama ? – upita njena čerka. Jel će biti hrane ? Odjednom Eduardo shvati njihov položaj. Da, grof mu je rekao da se pobrine za njih, da im da novac, ali šta ako Francuzi okupiraju vilu? To je vojska, oni kidišu na žene, zar da ih prepusti njima na milost i nemilost, mada stižu izveštaji da je vojska u očajnom stanju, ali to ništa ne znači.

Eduardo sede za salonski sto. Jedna služavaka otrča do kuhinje i brzo donese piće, čaj, pecivo, sir. – Uzmite gospodine Eduardo, duga je noć.

–Hvala. Glava ga je bolela. Uze šolju sa čajem i poče polako da ga pije. Pogleda poslugu koja se skupila u salonu. Bilo je šest žena različitog uzrasta i dva muškarca. Sve ih je poznavao. Jedna od sobarica uze njegovu pelarinu i stavi na stalak pored kamina.

– Jel ste vi u rodbinskim odnosima ? – upita Eduardo. Odjednom shvati koji ima problem. On mora da brine o njima, oni su priprosti ljudi, uplašeni, nikada Lisabon nije bio okupran. Oni ne znaju šta znači kada strana vojska uđe u zemlju. Ne zna ni on, ali on može da pretpostavi na osnovu svega što je čuo i čitao.

– Da – reče jedan muškarac oko čestrdeset godina star. – Ovo je moja supruga – pokaza na jednu onižu gospođu, a ono je naša ćerka. Devojka nije imala više od sedamnaest godina. One rade u kuhinji, ja sam radio u bašti, stalni baštovan je otišao, grof ga je otpustio, platio ga, ima rodbinu u brdima. Još su neki otišli kod rođaka u sela, bilo nas je više u vili.

– Dobro. Situacija je ovakva: Francuzi su na dan hoda od Lisabona. Princ je dao naredbu da ih prihvatimo kao okupatore, da niko ne pravi probleme. Za sada ostanite u kući. Ja ću ionako sutra ili prekosutra doći da vas obiđem i da vidim šta od stvari treba još da se skloni. Najbolje upakujte sve skupocene vaze, slike i porcelan, srebrni escajg. To ću negde skloniti. Ali ne večeras. Nemojte se plašiti. Izvadi iz ranca kesu sa novcem i stavi na sto. Evo, podelite na ravne delove da imate do daljnjeg. Predlažem vam da kupite zalihe hrane koliko sutra. Izvadi drugu kesu. – Ovo je grof ostavio za vas i rekao mi je da vam preporučim da čuvate za najteže dane, ako ne daj bože nastupe velike nestašice. Zasijali su zlatnici na stolu. – Zlato se u ratu najviše traži. Dajte mi molim vas hartiju i pero. Devojka brzo otrča u grofovu radnu sobu – Evo izvolite – dodala mu je drhtavom rukom.

Niko nije prilazio novcu, ni zlatnicimia. Razmenjivali su poglede i krstili se. Eduardo je čuo kao šapuću „Bog neka blagoslovi grofa i njegovu porodicu“.

– Jel znate da pišete i čitate ? – upita ih Eduardo. Dva muškarca podigoše ruke i jedna mlađa služavaka. – Znamo– reče mlada služavka.

–Dobro. Molim vas naučite bar koliko – toliko ostale da čitaju i pišu, to je važno za vreme rata. Biće raznih proklamacija, upustava, deliće to po gradu, morate biti obavešteni, neću uvek možda moći da vam se nađem pri ruci, ja sam pri privremenoj vladi, ali to ništa ne znači, ne mogu da utičem na događaje Morate biti obavešteni šta se dešava. Naša vojska je slaba, mi se nećemo boriti protiv njih. Privremenu vladu mogu odmah da raspuste, da nas mobilišu, još ništa ne znamo. Mi imamo oko 35 hiljada profesionalnih vojnika, ali princ je naredio da se vojska ne angažuje. Bojim se da će ih Francuzi prisajediniti njihovim trupama. Ništa im ne verujem. Morate biti diskretni. Predlažem vama dvojici, Fernandu sam već to rekao, da naučite da hramljete i kada vidite Francuze, odmah počnite da hramljete, ne znam da li će i civile da povuku u svoje vojne redove, ili se pretvarajte da ste gluvi. Ne trebaju im invalidi. Uzmite novac – obrati se najstarijem muškarcu i podelite svima. On priđe i uze novac – Hvala gospodine Eduardo.

–Molim vas da se ne plašite. Njima nije u interesu da se priča o njima da su divljaci, jer su oni svugde gde su dolazili bili navodno nosioci prosperiteta. Tako su se predstavljali, tako će se i ovde predstaviti. Oni će se ponašati kao gospoda, mada kažu da je vojska izgladnela i sva u ritama. Dogovorićemo se za koji dan. Neće oni odmah zauzeti sve vile. U krajnjem slučaju, ja ću vas rasporediti da budete u kući mog ujaka i ujne i u mojoj kući na Trgovačkom trgu u prizemlju živi porodica koja radi kao posluga za mene. Tako ćete biti manje–više na sigurnom.Imajte u vidu da su mnogi od tih vojnika nevoljno pripojeni vojsci, možda su bili ratni zarobljenici, Austrijanci, Italjani. Mnogi od njih i ne žele da ratuju. Odvojeni su od svojih porodica. Ako se dogodi da se usele u kuću, mene će Fernando obavestitii, ja ću doći da procenim situaciju i da sa njima razgovaram. Ako naiđe neki vojnik, jadan, izgladneo, primite ga. Vojska hoda stotinama kilometara, mnogi se nikada ne vrate kući, umiru od iscrpljenosti. Treba da pokažemo plemenitost, ne prema Napoleonu i njegovoj politici, nego prema običnoj vojsci. Oni neće ni na koga pucati, oni dolaze po zadatku. Ovde se verovatno neće voditi borbe. Možda u nekom drugom delu zemlje, ali to nema veze sa onom vojskom koja će doći u grad.

– Gospodine Soarez, Vi ste tako plemeniti – reče najstarija služavka.

–Oni su nečiji sinovi, muževi, očevi. Pokažimo ljudskost. Ne bi bili ovde da nije Napoleonove ambicije. Bili bi sa svojim porodicama. Imajte zalihe hrane. Oni ne treba da znaju šta imate od hrane, ali ne smeju da budu gladni, bar za početak, dok ne vidimo kako će se organizovati francuska vojska. Ako su gladni, biće nervozni, agresivni. Ja sam studirao u Parizu, ja ću doći da sa njima razgovaram, ništa ne brinite. Uostalom, biću u kontaktu i sa njihovom vojnom komandom u gradu.

– Jel mi ne možemo u Brazil ? – upita jedna služavka.

– Sačekajte da vidimo kako će proći kraljevska flota. Nikada se nije dogodilo da ceo dvor napusti zemlju. Oni nisu pobegli, oni su preselili dvor u Rio i videćete da je to najmudriji potez koji su mogli da urade. Francuzima je u interesu da pokažu da donose prosperitet, možda će otvoriti nove fabrike, možda ćete se tamo zaposliti. Samo budite smireni molim vas. Dodade im cedulju. – Evo ovo je adresa kuće u kojoj ja živim sa ujakom i ujnom, a ovo drugo je kuća na Trgovačkom trgu, tamo u prizemlju potražite Huana, on je kućepazitelj, ako ja nisam tamo i ako vam nešto treba, njemu se obratite. Tamo imam stan i kancelariju na prvom spratu, drugi izdajem nekim advokatima. Ako sam vam potreban, samo me potražite na tim adresama, ali ja dolazim sutra, najkasnije prekosutra. U svakom slučaju, Fernando zna gde je kuća u kojoj živim sa ujakom i ujnom i moja na Trgovačkom trgu. Vidim da imate dve mlade devojke kao poslugu. Ako se plašite, naravno s razlogom, uvek se pričalo da vojska nikom ne polaže računa za svoje postupke, mogu da odmah sutra dođu da budu kao posluga kod mog ujaka i ujne ili u prizemlju moje zgrade u porodici mog kućepazitelja.

– Hvala Vam gospodine Eduardo, mnogo Vam hvala – reče stariji muškarac.

–Nemojte mi se zahvaljivati, svi smo u istoj situaciji. Hvala na posluženju, ja bih otišao gore da se odmorim malo da dremnem, jer me strahovito boli glava. Moram da upakujem neke Manueline i Leticijine stvari. Rekle su i tačno gde šta stoji, ne morate vi da se angažujete.

–Da, da, evo pođite za mnom – reče sobarica. Eduardo je krenuo za njom.Nikada nije bio na spratu, tamo gde su spavaće sobe. Vrata od jedne sobe su bila otvorena, video se veliki bračni kretvet prekriven plišanim prekrivačem, tamno prljavo roze boje sa istim takvim draperijama i velika staklena vrata koja su vodila ka terasi.

– To je spavaća soba grofice i grofa. Sobarica uzdahnu duboko. – Upakovaću sve što grofica nije ponela. Skloniću i ove prekrivače i zavese na mansardu u sobe devojčica, ne dam da se ovde valja neprijateljska vojska – reče besno sobarica.

– Kojih devojčica ? – upita umornim glasom Eduardo.

– Ah, po navici. Manuelina i Leticijina soba, gore na mansardi, ima mnogo igračaka i neke njihove stare garderobe. Ali njih to neće interesovati, staviću na dno sanduka.

–Da, da, pametno – reče Eduardo pomislivši da će se oni ko zna kada vratiti, ali to je ono što je ostalo iza njih, nažalost. Dobra duša, odana gazdama.

Nastavio je hodnikom. Treća vrata desno vodila su u Manuelinu sobu.

– Evo, ovo je Manuelina soba. Do nje je Leticijina. Vi vidite šta treba da se skloni, šta Vam je rekla, možete tu da prespavate, ako Vam nešto treba samo zazvonite.

– Hvala – reče Eduardo i primeti zvonce za poslugu na njenom toaletnom stolu. „Znači to je Manuelina soba.” Sa strane u uglu je bio kamin, a desno odmah iza vrata stajao je veliki paravan presvučen svilenom dekorativnom tkaninom. „Prepoznaćete moju sobu po dezenu japanskog cveta i ptičica”. Tipično žensko razmišljanje. Ali šta on zna o mladoj uplašenoj devojci, šta se dešava u njenoj duši u osvit rata. Njoj je važan dezen na paravanu i zavesama. Krevet je bio sa desne strane imao je baldahin od markizeta, preko puta toaletnog stola. Naspram ulaznih vrata bila su vrata od terase, desno prozor, sa pogledom na glavni ulaz i vrt sa fonatnom. „Znači odavde me je gledala onog dana kada sam stigao na prijem u bašti. Video se levo mermerni podijum za igru i mesto za orkestar sa nadstrešnicom, a sasvim levo, ulaz u onaj deo baste iza visoke žive ograde sa grmom od gardenije. Vrt je bio osvetljen, ali je delovao sablasno, zbog kiše i opalog lišća.Borovi i tuje su sada delovali zastrašujuće prema tamnom nebu, ni traga od one atmosfere kada je u noći prijema mesec klizio između njih, dok je Manuela svirala Mesečevu sonatu, a on se pitao, naslonjen na stub od vile, da li je to ona devojka iz Pariza koju je upoznao uoči Napoleonovog krunisanja. Toliko uspomena vezanih za nju, za njihovu ljubav! Kada voliš osobu umetničke prirode, senzibilnu, veselu, ponekad ćudljivu, onda uz nju nikada nije dosadno. Setio se sa setom noći posle premijere u Parizu, kada je pod uticajem alkohola pokazala svoju pravu strastvenu prirodu. Šta li se dešava sada na brodu? Koja osećanja je obuzimaju osim verovatno straha od putovanja i razočarenja što je nije zadržao u Lisabonu. Sada bi dao sve da je ovde sa njim. Možda je pogrešio, možda je previse bukvalno izvršavao grofova upustva što se tiče odlaska na brod. On bi ga razumeo da ju je zadržao ovde. Ali njega je bio strah i sada ga je strah. Ona je prelepa, Žino je slab na lepe žene, zar da Manuela bude predmet njegovog udvaranja? Ne, ne i ne. Samo što dalje od užasa koji čeka Lisabon. Soba je mirisala na gardeniju, na njen parfem. Bio je vidno uzbuđen, tužan. Šta bi dao da je ona tu, da nije morala da otputuje, da nisu Francuzi nadomak Lisabona. Otvorio je vrata od velikog ormana od ružinog drveta. Na dnu je bila bačena poluvlažna pelarina od ljubičastog pliša u kojoj je stigla to veče iz grada. Da, to je ona pelarina iz Pariza. Ona je na sebi imala tamnoplavu kada je krenula na brod. Podiže pelarinu i oseti miris gardenije. Okrenu se oko sebe i ugleda jednu kartonsku kutiju. Verovatno su sobarice donele za pakovanje njenih stvari. Pelarinu stavi na stalak pored kamina da se osuši. Miris gardenije se još jače osetio kako je toplota prodrla u pliš. Posle će je staviti u kutiju. U ormanu nije više bilo garderobe a na vrhu ormana stajale su kutije. Otvori i shvati da su to šeširi. Stavio ih je u kutiju u koju će staviti i pelerinu. Neće Francuzi dirati njene stvari. Otvori fioku unutar ormana i nađe kutiju sa maramicama na kojima je bilo izvezeno slovo M.Uze jednu i stavi u džep.Ostale ubaci u kartonsku kutiju. Priđe toaletnom stolu i otvori fioku. U njoj je bila skica, njen portret. Očigledno ju je Leticija skicirala. Da, ovo je Manuela. Dobro ju je nacrtala. Bar ima njen portret. Ugleda vitrinu sa knjigama. Izvadi jednu tanku sa čvrstim koricama. Videlo se da je to bila ilustrovana knjiga za decu. Taman skica može da stane u nju da se ne izlomi. Ostvori svoju torbu i ubaci u nju knjigu sa Manuelinim portretom, bar će moći da je gleda na slici.

Ode do kupatila, vrata su vodila sasvim desno od ulaznih vrata, podalje od vitrine sa knjigama i sekretera. Manuelino kupatilo. Preko stolice je bio prebačen kimono sa japanskim motivima. I njega je smotao i stavio u kutiju. Odneće to svojoj kući. U tom u sobu utrča Megi i poče da cvili –  Ne brini se, ja ću te odvesti kući – reče joj Eduardo. Ona skoči na krevet i nastavi da civili.

– Spavaćemo zajedno, tu sam. Kada je izuvao čizme oseti nešto ispod kreveta. Pruži ruku i izvuče bele papuče sa belom pufnom. One koje je držala u ruci kada je izašla noću sa Megi, onog dana kada se Rikardo verio sa Silvijom i kada su se satima opraštali s druge strane ograde, kod grma od gardenije pred njegov odlazak za Brazil. Bilo je to pre godinu i po dana. Ona je bila u beloj svilenoj spavaćici, nosila je papuče u ruci spustila ih je, da ih obuje, ali je Megi legla na njih. Sećanje na tu noć pre odlaska ga je držalo sve vreme u Brazilu i u Americi, a ona je ovde patila, uverena da je on nju potpuno zaboravio. I njih je stavio u kutiju. Legao je i zagrilo Megi. Osetio je kako ga savladava umor i kako ne može da obuzda suze. Na njenom noćnom stočiću nije bilo ničega. Pruži ruku da otvori fioku i shvati da se zaglavila. Cimnu jače i začu da je nešto palo u donji pretinac. Otvori ga i ugleda burmu. Podiže je i pogleda. To je burma iz crkve sa izleta. Znači ona je nije ponela. Možda misli da ju je izgubila. Možda ju je gurnula na dno fioke da je niko ne bi našao. Izvadi malu kožnu kesicu iz levog džepa prsluka u kome je bila njegova burma i ubaci njenu. Oseti mir. Sada je mogao da otvori fioku i ugleda bočicu parfema kako se zakotrljala ka dnu fioke. Izvadi je, otvori i pomirisa. „Gardenija.To je sve što je ostalo od nje” pomisli, obrisavši suze. „Moram da se nekako dokopam Brazila. Zar da ja branim zemlju pored onoliko ministara i generala, admirala? Svi su pobegli. Pedro de Sojuza Holštajn i još nekolicina čanih ljudi su ovde, a svi drugi koje princ nije imenovao kao članove provizorne vlade su pobegli. Da baš tako.“ Čim bude mogao otići će za Brazil.

Nakon kratkog sna u Manuelinom krevetu, probudio se i na momenat nije znao gde je. Megi ga je liznula po licu i tada je shvatio da je u Manuelinom krevetu. Stvarnost se ponovo oslikala u polusnu isuviše realno da bi mogao da i dalje drema ili da pomisli da bi tu mogao da prenoći. Mora da ode do Mafre, jer je tamo ostalo još mnogo dokumentacije. Sišao je u salon, sobarice, su pakovale skupocene vaze i slike. Prošla je ponoć. Pogledale su ga čudno, Megi je trčala za njim.

– Ja ću doći sutra ili prekosutra da pomognem oko pakovanja – reče im umornim glasom. Upakovao sam Manueline stvari koje je molila da stavim u kartonsku kutiju, to ću odneti kod mene kući, ako bude tražila da pošaljem i ako neko bude išao za Brazil. Pomsli kako providno laže. Kao da se tiče posluge šta će da radi sa Manuelinim stvarima. Ljudi strepe za svoj život, neprijatelj kuca na vrata.

– Vi gospodine Eduardo ? – začuđeno ga upita najmlađa sobarica. –Ne brinite mi ćemo sve upakovati, ali ne znamo gde da sklonimo. Bilo mu je milo što ga zovu po imenu, tako im je odavano rekao da mu se obraćaju, ne oseća se baš kao gospodin Soarez. Ko je u ovim vremenima gospodin ? Svi su jadni, ostavljeni na milost i nemilost Francuzima.

– Na to sam mislio. Mnogi su otišli, mi koji smo ostali moramo da se snađemo. Organizovaću da se prenesu stvari negde, smisliću nešto. Moram da odem do dvorca.

– Do Benposte? Sada ? – starija sobarica ga pogleda.

– Ne, moram do Mafre.

Mlada sobarica izađe žurnim korakom, druga nešto starija takođe izađe, starija ga ponudi da sedne.

– Sačekajte da Vam donesu da nešto pojedete.

Eduardo sede  „Kome je sada do jela ?“pomisli. Mračna noć je obavila baštu, slabo osvetljenu, a kiša je i dalje padala, teške draperije koje su ranije krasile ogromna staklena vrata koja su vodila ka lepoj bašti, skinute i stavljene u ogromne kutije. Ledena atmosfera neizvesnosti i nadolazećih opasnosti nadvila se nad vilu.

– Gospođica Manuela i Leticija zamolile su me da se lično pobrinem za njihove stvari, tako da ću ja to srediti sutra ili prekosutra i gledaću da im pošaljem šta su tražile – reče, znajući da je to nemoguće. Kako izmišlja, po kom brodu će da pošalje ? Sam je sebi bio komičan u toj grotesknoj situaciji u kojoj u osvit rata treba da pakuje stvari iz devojačkih soba i da krije svoju ljubav prema Manueli i da daje glupa objašnjenja kućnom osoblju za nešto što je neizvodljivo, da ne bi shvatili koliko su zapravo odsesčeni od sveta. Prepušteni su sudbini i on i oni.

Starija sobarica taman da izusti nešto, kada uđe jedna, noseći čaj i pecivo. – Molim Vas uzmite, delujete umorno– reče mu brižno.

Eduardo je pogleda začuđenim pogledom. Ona napravi naklon – Oprostite, ali mi nemamo sada nikog osim Vas.

Eduardo mahnu rukom – Svi smo u istoj situaciji, naravno, brinuću o vama. Glas mu zadrhta, strah u očima sobarice ga je dirnuo. „Oni nemaju nikog osim mene. Da, kuća je prazna”. Uze mahinalno šolju, popi čaj, pojede kiflu. Utom uđe Fernando.

– Gospodine Eduardo, reče mi Nives  da hoćete u Mafru. Jel da Vas vozim ?– upita Fernando.

– Ne, brže ću ako budem odjahao sam.

– Nemojte gospodine Eduardo, kiša pljušti, umorni ste. Hajde, makar putovali malo duže, ipak su mi kočije osvetljene, da ja ne brinem, a Vi dremnite u kočiji. Potrebni ste nam. Šta ako se razbolite? – Fernando je delovao zabrinuto.

– Dobro, dobro – pristade Eduardo. Sagnu se pomazi Megi i pođe ka izlazu sa Fernandom.

– Pazite na Megi. Ja ću je odneti zajedno sa Kingom kod mojih.Mačak neka ostane, Francuzi vole mačke.

Bilo je skoro dva posle ponoći kada je stigao u Mafru. Rekao je Fernandu da ostane da spava u dvorcu.

– Zar da ja spavam u dvorcu gospodine Eduardo?

– Naravno. Sutra će već spavati francuski vojnici. Zar ti ne zaslužuješ ? Naći ću ti lepu sobu, ne brini. Uostalom sutra ćeš poneti stvari iz moje sobe, ja ću uzeti konja iz kraljevske štale i odjahaću u Lisabon, imam usput neka posla. Povede ga do svoje sobe. Fernando je gledao zabezeknuto unutrašnjost dvorca. Nije mogao da veruje gde se nalazi.

– Gospodine Eduardo, pa ovo je prelepo. Posluga je motala ogromne tepihe, skidala ukrase, Eduardo se trudio da ne obraća pažnju na to.

–Evo, ovo je moja soba. Jel ćeš zapamtiti ?  Odjednom se seti da je soba u kojoj su bili ujak i ujna kada su bili ovde za vreme bala blizu, i povede ga tamo. Bila je prazna.

–Evo, ovde spavaj. Ako ti nešto treba, uhvati nekog od posluge da ti donese šta želiš, samo se pozovi na mene. Sve što budeš zatekao na mom stolu i sve kutije odnesi sutra u kočije i odvezi do mog stana na Trgovačkom trgu. Ja ću ranije ustati, imam neka posla. Znači mene ne čekaj, ja ću uzeti konja.

– Dobro gospodine Eduardo. Fernando je mucao od uzbuđenja što će spavati u dvorcu. Da nije bilo pretećeg rata, to se ne bi dogodilo, nikada ne bi ušao u ove prostorije. Bio je zbunjen i kako to može da bude prosta duša, zahvalan sudbini što mu se ukazala takva prilika, iako je povod bio dramatičan.

Eduardo je brzo spakovao svu zaostalu dokumentaciju, imao je toliko snage, jer je i pored truckanja u kočijama uspeo da dremne. To ga je malo okrepilo i sada se trudio da što pre završi sve što je trebalo. Otvarao je fioku po fioku. Odjednom se seti nečeg. Brzo izađe iz sobe i trčećim korakom ode do sobe u kojoj su bile Manuela i Leticija tokom onih dana kada je bio bal tog proleća. Otvori vrata. Kao da je želeo da vidi nju. Sobarica ga pogleda začuđeno. Pakovala je posteljinu, satenski prekrivač. Eduardo ustuknu. – Oprostite, pogrešio sam.Ona klimnu glavom kao da je najnormalnije da se neko muva po dvorcu ko nije posluga u to doba noći, ali te noći je sve bilo normalno. Otkako se pročula vest da su Francuzi na par dana hoda od Lisabona, svima je bilo jasno da zemlja ulazi u period haosa.

Kada su kutije bile spakovane, legao je na krevet, slomljen od umora. Pokušavao je da zaspi, a misli su navirale jedna za drugom. Uskoro će general Žino okupirati Mafru, mogao je da bude siguran, pitanje sata. Sve što je bilo važno i vredno nalazi se već na brodovima koji uskoro kreću za Brazil. Nije mogao da pretpostavi kako će se situacija ovde dalje odvijati. Pitao se šta li je sa knjigama iz biblioteke, video je da su ih iskrcali na dok, prepoznao je mladiće iz biblioteke, nekoliko puta su mu izlazili u susret i puštali ga unutra i kada nisu bili tamo glavni bibliotekar ili njegov sin. Da, to su dragocene knjige, naravno to je već ukrcano. Odjednom seti se Marije. Kako se sve dogodilo brzo, kako je uletela u kočije, nije se snašao, jedva ih je ukrcao.

Šta li se od njega očekuje? Ona je promrmljala da je pobegla i da se ne vraća kući. Seća se kada su Manuela i on jahali u proleće 1806. posle prijema u bašti, zastali su blizu jedne lepe vile sa predivnim bokorima ruža. Pamtio je taj dan kao jedan od najlepših tog proleća.

– Tu živi moja najbolja prijateljica Marija – reče Manuela,dok se vetar poigravao njenom kosom. – Upoznali ste je na maskenbalu kod grofa Demidova. Ona Ciganka – nasmeja se.

– Marija ? Zar to nije Antoanela ? – upita Eduardo. – Misilm, Vaša najbolja drugarica?

– Ne. Antoanela je ćerka mamine prijateljice, znamo se od detnjstva, družimo se i naše porodice, znate to, ali ne, nisam sa njom bliska. Marija je moja najbolja prijateljica. Antoanela je bliskija sa Frančeskom. Njih dve su nerazdvojne.

–Marija nije bila na prijemu u bašti ? Frančesku sam upoznao.

–Ne, ona je ostala u Parizu posle krunisanja. Njeni su bili pri našoj diplomatskoj misiji. Bili su u Italiji kada i mi. Njeni su došli godinu dana pre nego što smo se mi vratili.

– Znači vas dve ste se družile samo godinu dana ? – upita dok su zauzdavali konje i posmatrali vilu. Visoki čempresi su nadvisivali vilu čiji se crveni krov nazirao u daljini. – I nju smatrate najboljom prijateljicom? Nije bilo prekora u njegovom glasu nego čuđenja.

– Da. Smatram je. Slične smo. Družile smo se i ovde dok mi nismo otišli u Italiju – reče Manuela. Kada su odjahali malo dalje, na izlasku iz grada gore prema Sintri, zaustavili su se kod velikog žakaranda drveta koje je bilo u cvatu. Manuela brzo sjaha, veza konja. Kao i prošli put. I on je vezao konja, brzo skide svoj kaput i baci ga na oboreno stablo ispod drveta. Sede. Ona je stajla i gledala ga. Bio je to drugi put da dolaze tu, kod drveta žakarande.

– Sedite Manuela – pokaza rukom na kaput. Ona ga je posmatrala. – Mene ne morate da se plašite. Ovo je neko namerno ostavio za zaljubljene da imaju gde da sednu. Nasmeja se.

Ona sede. – Ko kaže da Vas se plašim ?

Video je da je zbunjena i zabrinuta.

– Zašto ste zabrinuti ?

– Zbog Marije, ona je naivna.

– Naivna ?

– Da, tiče se njenog privatnog života i zato neću da pričam, nemojte me terati da Vam bilo šta pričam – brecnu se.

– Ne pada mi na pamet da Vas bilo šta teram. Ja imam svoje kanale i ako hoću nešto da saznam, saznaću – reče Eduardo, glumeći ozbiljnost.

–Ne biste valjda bili spremni da se raspitujete o mladoj devojci? – Manuela ljutito odgovori.

–Šalio sam se naravno. Kako znate da se nije u međuvremenu udala? Mlade naivne devojke prve ulete u brak i u neku ljubavnu vezu, što od njih niko ne bi očekivao.

Manuelu nešto preseče po grudima. Neka zebnja. „Šta ako je u pravu?” pomisli u momentu kada su dva tri cveta žakarande pali na njenu kosu.

– Lepo vam stoji ta boja. Imali ste pelarinu te boje. Ne, varam se, bila je malo tamnije nijanse u Parizu.

– Marija se ne bi udala tek tako. Ona je veoma odgovorna osoba, veoma lojalna, veoma privržena onima koje voli, u nju možete da imate poverenja, ona je najosećajnija osoba koju znam.Da, pelarina je tamnije boje.

„Kako brani prijateljicu, nečeg tu ima” pomisli Eduardo.

– Znači, Vi ste opisali sebe u stvari, rekli ste da ste slične – nasmeja se. Uhvati je za ruku. Manuela ga pogleda.

– Nisam opisivala sebe. Panično je razmišljala da li da sa skloni ruku, da ne bude divljakuša.

– Šta ste rekli Vašima, gde idete ? – upita je Eduardo pokušavajući da uhvati njen pogled.

– U grad – reče Manuela.

Eduardo duboko uzdahnu.

– Nikada se nisam ovako osećao – reče i pogleda je. – Zaljubljeno.Nikad nisam bio zaljubljen.