Razumevanje, praštanje, zaborav

Facebooktwittergoogle_pluspinterest

Razumevanje, praštanje, zaborav

Postoje tri faze kroz koja mora da prođe svako ko želi da se oslobodi gorčine, tuge, razočarenja zbog  negativnog toka koji je dobio neki odnos, prijateljski, ljubavni, poslovni, jednom rečju zbog raskida. Čak i u poslovnom odnosu ako je postojalo iskreno divljenje, očekivanje ili poštovanje, ako dođe do konfliktne situacije nastupa emotivna reakcija slična onoj kada se dogodi razočaranje u ljubavi.

Šta uopšte znači razočaranje ? Nemogućnost da se prihvati realnost zašto je došlo do raskida kome je prethodilo nerealno sagledavanje odnosa pre nego što je došlo do razočoranja tj. do suočavanja da je ona druga strana prekinula vezu? Nemogućnost da se prihvati da ona druga strana iz nekih razloga ne želi da se veza nastavi je nesagledavanje sopstvene uloge u vezi pre nego što je došlo do raskida. Ponekad dolazi zbog veoma teških i komplikovanih spoljašnjih okolnosti kada jedna strana više ne može da pravi balans između ličnog tereta koji nosi i veze koja postaje zahtevna ili se oseća nedovoljno spremnom da deli neki teret sa partnerom. U tom slučaju bilo bi bolje tu osobu što pre zaboraviti jer ona bi se kad tad izmakla i u budućnosti kada naiđu teški momenti ili bi na veoma grub način rešavala dileme sa kojima je njen partner suočen. Grubost je isto što i raskid. „Ja tako a ti vidi kako ćeš“ je neverbalna poruka ravna raskidu kada dvoje idu paralelno kroz život a jedan od njih sam rešava sve, sam pati, sam planira, kada zapravo nema empatije od strane partnera. Gde nema empatije, nema ni ljubavi.



 Da bi se došlo do faze oporavka od šoka koji izaziva raskid, mora se dobro analizirati prethodni period, onaj u kome su postojali signali da sve vodi ka ishodu koji u jednom momentu za jednu stranu u vezi izgleda šokantan. U vezi uvek jedan voli više, očekuje više, naivni je, samouvereniji ili nesigurniji,  nespreman na ustupke ili na praštanje, ili obrnuto, stalno prelazi preko nečega što je neoprostivo, jedan spremniji  na iskren razgovor od drugog. Posle raskida ako nije izazvan nesporazumom ili brojnim nesporazumima koji su doveli do raskida za koji nijedna strana nije baš bila spremna ili nije bila svesna da bi situacija mogla voditi totalnom raskidu, ako postoji osećanje gorčine, tuge, razočaranje, teško je imati realan uvid u  sve ono što je prethodilo raskidu.

U vezi je obično svako obuzet svojim osećanjima, planovima i projekcijom u budućnost čemu vodi ta veza. Svako procenjuje onog drugog sa stanovišta svojih potreba za određenom vrstom odnosa, obuzet svojim emcijama, vrstom  komunikacije koja mu je potrebna, i vaga za ili protiv, potpuno nesvesno često, analizira da li partner zadovoljava „kriterijume“. Svi imaju kriterijume, svoju predstavu kakav bi partner bio idealan ili bar približno idealan ako ne odgovarajući.

Problem današnjice je upravo „veza“ kao način da dvoje budu u manje više emotivno-erotsko-prijateljskom odnosu a mnogo manje se govori o „ljubavi“.Nije svaka veza ljubavna veza čak ni bračna,  ali tokom trajanja veze ona prerasta, može a ne mora u ljubavnu vezu. Kada je u pitanju jaka ljubav između dvoje, teško da će se bilo ko od njih lako odreći one druge strane jer time mora da se odriče ljubavi, a svestan da je za nju potrebno dvoje i to upravo osoba koja prekida ljubavnu vezu. Kada dođe do prekida ljubavi tj. veze bazirane na dubokim emocijama, makar samo s jedne strane ili izrazito jačim s jedne čak i ona strana koja je manje učestvovala u tom ljubavnom odnosu može biti u šoku i ne želi prekid.

Za ljubav se partneri bore, za vezu ne, osim ako nisu imali jednu sasvim lepu, ugodnu vezu u kojoj je erotska privlačnost uz manje-više dovoljno razumevanja, tolerancije  nekako funkcionisala. Da li je u pitanju veza ili ljubav lako se može saznati. U ljubavi nema laži, nema prevare, nema kalkulacije, nema manipulacije, nema računa, nema beženja. Jedan od partnera može da prvi prekine vezu koja više ne liči na ljubav nego na mučenje upravo zato što ona strana koja je više volela, više očekivala, više i pati i tu patnju prekida. Ne pristaje na spuštanje „ljubavi“ na nivo „veze“. Drugi partner obično ostaje u šoku jer to nije očekivao. To znači da nije prepoznavao  jačinu vezanosti partnera koji je agoniju prekinuo, jačinu njegovih emocija. Ne bez razloga se insistira na dobroj komunikaciji. Jedino što psiholozi prećutkuju je da „insistiranje“ donosi kontra-efekat. Ne može se insistirati na iskrenosti. Jer potreba za iskrenošću postoji ili ne. Ako ne postoji s jedne strane, to nije za osudu. To je za duboko preispitivanje šta je  u pitanju da  se taj partner koji ne želi da se „otvori“ povlači. Možda misli da neće biti shvaćen. Upravo povlačenje u sebe, nekomuniciranje može biti povod za raskid. Može se tumačiti kao neiskrenost, kao ranjivost ( ti me ne bi razumeo /razumela) nepoverenje ( ako bude iskren/a nećeš me više poštovati, voleti) .Neverbalna komunikacija je takođe komunikacija i često pokušaj da se objasne sopstvena osećanja nije uošte lak niti svako ume da verbalizuje sopstveno stanje zato se i povlači iz razgovora. Verbalna superiornost, sposobnost da se objasne osećanja ne znači i jače emocije niti veću odanost, nego određenu vrstu inteligencije i sposobnost da se analitički pristupi problemu.Onaj ko ćuti, ne znači da ne voli, da ne pati. Časopisi su prepuni raznih preporuka kako unaprediti ljubavni odnos, kako „naterati“ partnera da bolje komunicira, razni petparački saveti koji u praksi ne mogu da zažive jer je ljubav hemija, strast, poverenje, i nikakvi saveti osim vrhunskih stručnjaka kome se jedno od partnera ili oboje mogu obratiti, ne može objasniti šta je problem. Možda ponekad dobar prijatelj ili dobronamerni rođak koji oboje dobro poznaje može  ukazati šta nedostaje njihovoj vezi. Ali da li će uvid u problem isti i rešiti ? Komunikacija je i pogled i odlazak i neodgovaranje na sms poruku ili mejl, jer komunikacija je razmena poruka. A one mogu biti mnogo jače kada su neverbalne  i kada ih nema, i zato ih mnogi koji su uvređeni koriste kao sredstvo da nešto daju na  znanje, uglavnom da su neshvaćeni, da su uvređeni, jer je njihovo odsustvo  u vidu klasičnih vidova komunikacije šamar. Opasnost kod jakih poruka iz neverbalne komunikacije je pogrešno tumačenje poruka koje se uvek po pravilu tumače pogrešno iz ugla sopstvene povređenosti, sopstvenih izneverenih očekivanja. Malo je partnera koji nakon raskida, bilo da su ostavljeni ili su ostavili nekog ( možda samo taktički da bi se on predomislio, zamislo , razmislio pa se to usled povređenog ponosa i odsustva očekivane reakcije pretvorilo u pravi raskid )  razmišljaju o osećanjima one druge strane. Što duže traje patnja nakon raskida to je bio manji uvid u prave razloge raskida, što se naročito odnosi na onog ko je ostavljen. Često su raskidi tako  konfuzni da svako od partnera ima utisak da je on ostavljen ne shvatajući da je svojim ponašanjem u stvari samo dao povod da ona strana bude ta koja će formalno staviti tačku na ljubavnu vezu.Ko želi da krene dalje a muče ga brojna pitanja na koja nema odgovor, mora da bude strpljiv. Postoje jasna pravila u ljubavnim raskidima. Ko je bio loš, mora da se popravi, ko je bio neveran, mora da se izvini, ko se prvi povukao, mora da objasni zašto ili mora da prvi potraži bivšu ljubav. Ako nista od toga ne učni –nije se radilo o ljubavi. Jer nje se niko ne odriče lako niti rizikuje da ona druga strana pogrešno tumači ćutanje. Za ljubav se treba boriti ali tek kada se ima jasan uvid u sopstvene greške, sveno ili nesveno napravljene i kada postoji spremnost da se u eventualnom nastavku nešto žrtvuje za tu ljubav. Praštanje je proces nakon razumevanja, bio oproštaj  zatražen ili ne a zaborav je mnogo teži, zavisi od brojnih okolnosti od senzibiliteta osobe koja je ostavljena  od onog što joj život nudi  u budućnosti. Jedino što može je, da ne ponovi grešku, da ne glorifikuje osobu na osnovu erotske privlačnosti da ne bude zavedena nekim manje bitnim elementima kao što su finansije, status ili seksepil osobe zbog koje ponovo može da lije suze, ponavljajući obrazac iz prethodne veze. Malo ko je svestan upravo tog ponovljenog obrasca. Jednom ostavljen- uvek ostavljen, jednom patio- uvek pati. Najveći rez na duši je upravo poljuljano samopouzdanje koje se pretvara u konstataciju – Ma mene niko neće, ja nemam sreće u ljubavi, mene svi ostavljaju. To je obrazac po kome se unapred pravi scenario buduće veze u kojoj može doći do raskida – Eto znala sam. Promenite obrazac, promenićete život. Niste bili sami u vezi. I ona druga strana je pravila greške ili vas nije dovoljno volela. Nemojte preuzeti kompletnu odgovornost na sebe jer nikada više nećete steći samopouzdanje. Jedna od isceljujućih misli je „ Ko ne shvata koliko vredim, ko može bez mene, ne treba mi „

J.Holclajtner

Facebooktwittergoogle_pluspinterest