Nostalgija, radost, sećanje ili kajanje

Facebooktwitterpinterest

Nostalgija

Koliko smo okrenuti ka prošlosti ? Koliko bi trebalo da budemo okrenuti ka onome što je iza nas ? I da li je išta ostalo iza nas ili smo mi naša sopstvena prošlost ? Ako se ćelije celokupnog organizma po nekoj teoriji promene u roku od sedam godina da li smo mi onda nove osobe, da li smo mi svaki dan neka nova osoba kao trag onoga što se dogodilo juče, ili pre mesec dana, pre godinu dana ? A šta je na mentalnom i emotivnom planu ? Zašto neke uspomene izblede potpuno, nestanu a neke ne ? Zašto slavimo rođendane ? Simbolika nekog cikula od 365 dana u kome smo nešto naučili, nekog odbacili ili nečeg se odrekli, možda nekog novog prihvatili i primili u svoj život ?

Malo ljudi može da se otrgne sećanjima  i da kaže da je svaki dan nova osoba i da stalno ide napred. To su oni srećnici koji uspevaju da se lako odbrane od uticaja okoline, čak i najbližih kojima rane brzo zaceljuju i koje ništa nije toliko povredilo da ih još uvek tišti rana. A kada to tišti godinama onda to nije nostalgija ni bolna sećanja ni tuga, to je nesposobnost da sebe prihvatimo i da sebi oprostimo. Jer sve što ima veze sa prošlošću ima veze sa ljubavlju koju smo dali i koju smo primili ili nismo, sa greškama koje smo počinili a možda nismo morali ili sa uspesima koji se nisu ponovili. Srećni su oni koji su uspeli da posle svakog uspeha naprave neki nov i da posle svakog neuspeha nauče lekciju. Mislimo da su krivi neki drugi ali mi smo njima bili laka meta, krivi smo ipak bili mi. I  gorčina je uvek usmerena ka nama samima i našim pogrešnim reakcijama.

Vreme je samo odrednica za to dokle smo došli i koji smo put izabrali, koliko trnovit ili onaj lakši. Srećni ljudi ne pate od nostlagije jer uvek instinktivno umeju da odaberu onaj put na kome će, čak iako naiđu na prepreke, umeti da dođu do cilja i da ih preskoče ili otklone. Oni drugi uvek biraju komplikovane situacije i komplikovane osobe se za njih nekako uvek “zakače” jer ih oni prizivaju da bi rešavali sa sobom neraščišćene račune. Nismo mi žrtve zato što nam je to život priredio nego zato što nesvesno biramo za društvo “dželate” koji će nas malo pomalo dovesti do tačke u kojoj ćemo morati da sazrimo i odemo od njih ili stavimo glavu na panj.Oni koji nisu sebi oprostili greške, stvarne ili imaginarne uvek će ponovo naći slične osobe za društvo koje će ih na isti način kinjiti.Sve dok ne nauče lekciju.

Vreme leti ili mi letimo kroz vreme ? Možda se rasipamo na nepotrebne ljude, na nepotrebne aktivnosti i tek kad pogledamo slike iz prošlosti pomislimo – Kako mi je tada bilo lepo, jer nismo bili opterećnim onim čime smo sada. A to opterećenje ne stvara nam niko drugi nego mi sami u svom odnosu prema onima koji nam ne prijaju. Kada odemo u prirodu i zagledamo se u daljinu negde na neki proplanak, ili u vodu,  ne mislimo ni na šta, svakodnevnica sa svim problemima i sve ono što nas inače nervira izgleda nebitno. Jer u prirodi vreme  kao da stoji, ili se po nekom normalnom ritmu smenjuju dan i noć, godišnja doba ali ništa ne leti, sve ima svoj tempo. Što češće idemo u prirodu to lakše čistimo svoj mentalni deo bića od loših uspomena i loših energija jer se loša sećanja pretvaraju u toksine koji nam truju dušu. U prirodi oni nestaju.

Možda treba često gledati slike i pitati se u čemu smo pogrešili i šta smo mogli pametno da uradimo. I da li još uvek možemo a verovatno da možemo uvek ali toga nismo svesni jer nam se čini da je onda bilo nekako drugačije a i tada su oni koji su tada bili u našim sadašnjim godnama žalili za nekim svojim vremenom u kojima je njima bilo sve nekako lepše i jednostavnije. Možda treba da se vratimo u to vreme kada nam je bilo lepo i da počnemo da ponovo razmišljamo na način na koji smo činili tada ili da pokušamo da osećamo ono što smo osećali tada, ali da ne ponvljamo greške i da izaberemo lakši put.


JH.

Photo by : eternelles-citations

Facebooktwitterpinterest