Zašto treba oprositi

Facebooktwittergoogle_pluspinterest

 

Da li treba? Kome? Pod kojim okolnostima? Da li treba oprostiti i bez traženja oproštaja ili čekati da se taj neko izvini ? Ne bi bez razloga hrišćanska religija insistirala na oproštaju da on nema jak psihološki efekat na onoga ko prašta. To ne znači opravdanje za neki postupak niti razumevanje one druge strane, koji su bili razlozi, povod, da li smo i sami inicirali da se  dogodi to nešto, postupak ili verbalna uvreda koji su nas pogodili i očekuje se da oprostimo? U stvari ništa od navedenog nije bitno.Čak ne mora ni da bude klasičan način oproštaja, niti verbalan, pa ni na koji način ako bismo time dali legitimitet tom nekom postupku, izjavi i time dali povod da se isto ponovi jer mi lako praštamo. Ne, potrebno je oprostiti jer se tada ta tema skida s dnevnog reda. Više vam nije bitno šta vam je ko rekao, uradio, osim u nekim izuzetno teškim i tragičnim slučajevima kada postupak zahteva da se umešaju i organi pravosuđa.Čak i tada treba njima prepustiti da se obračunaju sa zlom. Gorčina koja se oseća zbog onoga što bi trebalo oprostiti je mnogo jače i pogubnije osećanje nego oproštaj za nešto što se nikako ne može i ne treba oprostiti ili se ne uklapa u naš sistem vrednosti. Možda treba pokušati sa ignorisanjem sopstvenih osečanja gneva i time minimizirati reči ili postupak. Reči mogu biti isto tako pogubne i veoma smišljena municija uperena protiv nas. Ali da mi nismo bili cilj, on ne bi bio pogođen. Treba preuzeti kompletnu odgovornost za to nešto što se dogodilo jer da posedujemo jake odbrambene mehanizma, to ne bi doprlo do nas i mi to ne bismo ni primetili a ponajamanje zbog toga patili.

Često je najteže oprostiti nešto što se tiče osećanja, više nego ega i ponosa. Izneverena očekivanja u ljubavi, lažna neispunjena obećanja? Opet je greška do nas. Zašto smo se zaneli i imali očekivanja, zašto smo verovali da će se obećanja ispuniti ? Neko će reći “Zato što je to normalno”. Ne nego zato što je to ugodno i najlakše, ušuškati se u svoje snova, slušati lepe priče i verovati u njih. A postupci govore. Dovoljan je samo jedan pogrešan potez i možemo znati koga imamo pred sobom. Postoje situacije u kojima je greška ne nedopustiva nego izuzetno jasan pokazatelj s kim imamo posla. Ako nastavimo da takvoj osobi dajemo šansu, ona će ponavljati greške, možda se reda radi izvinjavati a možda čak ni to. Jer nas smatra glupima ili nedovoljno bitnim da bi se nama uopšte bavili, osim kada treba da nas povrede. Čak iako se radi o tuđim kompleksima, o tuđim greškama, postupcima, mi smo deo te koreografije u koju smo dobrovoljno, iz naivnosti ili iz ličnog komfora da se ne bismo zamerali, ušli i postali deo iste prevare. Greška je opet do nas. Kako oprostiti ? Izmaći se. Nekada je kraj nekog odnosa dovoljan nagoveštaj da smo svesni koga imamo pred sobom da je to istovremeno i oproštaj za sve što se desilo ali neće biti više prilike za ubuduće.

 

Jer mi praštajući drugima, praštamo sebi, svoju sopstvenu naivnost, glupost, slabost jer najlakše je verovati lepim rečima. Uvek je greška do nas. Zašto nismo na vreme primetili signale, zašto nismo na vreme shvatili o čemu ili o kome se radi, zašto nismo na vreme zaustavili tok loših energija, zašto se nismo izmakli ? Iz nekih naših razloga. Ako ništa drugo manipulisali smo sa sopstvenim egom, osećanjima, nadajući se da neće biti povređeni, a znali smo, jer intuicija nikada ne vara, da će se to dogoditi. Nije kriv onaj koji zamahne da nas udari nego mi koji se nismo izmakli. Zato treba oprostiti. Pa taj neko je samo tražio žrtvu. Da nismo mi, bio bi neko drugi. Zlo samo po sebi hara kao tajfun i briše sve, mudar čovek se skloni. Da li se raspravljate sa zlim silama, olujama ? Gledate da ih izbegnete. A ako su oličeni u nekoj osobi, onda koristite staru dobru izreku “Oprosti mu bože, ne  zna šta čini”. I moguće i da ne zna, možda naslućuje ali sigurno ne može da bude u našoj koži. A naše je da je sačuvamo. Opraštanjem minimiziramo značaj zla. Vraća se pošiljaocu.

J.Holclajnter

Facebooktwittergoogle_pluspinterest