MOJ ŠEF JE LAV TOLSTOJ

Diplomirao je na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi čuvenog profesora Nedeljka Gvozdenovića. Dok je studirao, bavio se novinarstvom pišući za mnoge listove prikaze izložbi i koncerata i intervjue koje je svojeručno ilustrovao portretima. Ipak, tvrdi da su njegovi najbolji crteži ostali na plastičnim stolovima kafana u kojima je sedeo sa prijateljima. Tako je Momo Kapor spojio svoje dve velike ljubavi, novinarstvo kojim se bavi od rane mladosti i slikarstvo. O njegovim slikama, kustos Nikola Kusovac je rekao: « Portreti naših znamenitih ljudi (Tin Ujević, Desanka Maksimović, Jovan Dučić, Branko Ćopić) koje je Momo Kapor naslikao, poseduju svojstva istinskih remek dela srpskog savremenog portretskog slikarstva». Napisao je više od trideset knjiga, osvajao brojne književne nagrade medju kojima i nagradu «Bora Stanković». Njegova dela izvodjena su u pozorištima, na radiju i televiziji.

Vrata svoje kuće na Neimaru, Momo Kapor otvorio mi je sa svojim prepoznatljivim osmehom večitog šarmera. Odmah je počeo da mi pokazuje platna u svom ateljeu oko kojih je nestašno skakutala lepa crna mačkica Micu. Kaže kako je u inostranstvu, gde on izlaže svoja platna, potpuno normalno da svi umetnički pravci postoje istovremeno. U dnevnom boravku čekao nas je još jedan kućni ljubimac, pas Arči što mi je, sve zajedno, bila najlepša potvrda Mominog natalnog Meseca u Ribama (ljubav prema životinjama). Piće nam sipa domaćinski (podznak Bik), a razgovor sa njim počinjem pitanjem:

– Verujete li u astrologiju?

Verovali ili ne, postoji neka čudna veza izmedju zvezda i nas, a ta veza je magična i obično se pokazuje kao tačna. Kroz istoriju nije bilo velikog vladara koji nije imao svog ličnog astrologa čijh se saveta držao. Mnoge osobine mog horoskopskog znaka (Ovan) o kojima mi je govorila Milja Vujanović, moja drugarica, su veoma tačne i priznajem ih. Ako se astrologiji pridje ozbiljno kao što to čine neki ljudi koji se njome bave, onda se zaista može pronaći neverovatna sličnost izmedju ličnosti i znakova kojima te ličnosti pripadaju. Medjutim, televizijske stanice i mnoge novine imaju neke idiote koji popunjavaju te horoskopske rubrike, pa meni obično piše da ću «imati sukobe sa svojim šefom». Moj šef je Lav Tolstoj i uopšte nemam problema sa njim!

– Zodijački Ovnovi su poznati kao veliki osvajači žena, položaja i teritorija u zavisnosti od toga čime se bave. Da li je to tačno?

Najpre, ja u životu nisam osvojio nijednu ženu! Uvek su one osvajale mene dozvoljavajući mi da verujem kako sam ja osvojio njih! Medjutim, ja ne znam čoveka koji je osvojio ženu, a da nije ona njega prvo osvojila.

I taman kad sam htela da nastavim sa pitanjima o ljubavi, pojavila se Ljiljana, Momina supruga i kako on kaže «poslednja ljubav» koja se zove isto kao i ona prva – sarajevska. Kao prava diskretna horoskopska Devica, Ljiljana nas je ubrzo napustila kako bismo nastavili naš razgovor. Momo mi u poverenju kaže da je onima koji su bili šokirani razlikom u godinama izmedju njega i Ljiljane, govorio: «Ne brinite: kada ja budem imao sto, a ona osamdeset godina, to se uopšte neće primećivati!»

– Koji pisac je najbolje opisao pojam ljubavi?

Najlepšu definiciju ljubavi dao je francuski pisac Valeri Larbo koji je rekao da je ljubav sve ono što se dešava izmedju dvoje koji se vole, a taj moto uzela je Fransoaz Sagan za svoj roman «Volite li Bramsa?». Inače, ja sam lekar za pitanja srca, jer pišem ljubavne romane!

– Da li biste knjigama koje preporučujete čitaocima u «Sentimentalnom vaspitanju» dodali još neku?

Ništa ne bih dodavao. Dugo sam pisao tu knjigu koja predstavlja sentimentalni prtljag ne samo moje generacije, već čitavog pokolenja. Kroz tu knjigu, pokušao sam da se ne zaboravi od čega smo napravljeni iznutra.

– Šta mislite o srpkoj književnosti?

Mi imamo takvu književnost na kojoj bi nam pozavidele Engleska i Francuska iz kojih nije izašao nijedan veliki pisac, već godinama, posle Kamija i Sartra. Srpska književnost je sigurno jedna od najbogatijih i najvrednijih književnosti u Evropi čije vreme stupanja na svetsku scenu tek dolazi. Mi ovde možda nemamo dovoljno hleba, ali književnosti imamo napretek! Gotovo je nemoguće pratiti sve mlade pisce koji se pojavljuju sa briljantnim knigama počev od Gorana Petrovića sa «Opsadom Crkve Svetog Spasa», Marije Jovanović («Spletkarenje sa sopstvenom dušom»), preko Mirjane Bobić Mojsilović, Vesne Radusinović do Ljiljane Habjanović Djurović. Naravno, tu su i oni stariji, Dragoslav Mihajlović i Mića Danojlić-da kojim slučajem piše na francuskom, mi ne bismo znali šta ćemo sa njegovim knjigama! Ali, naš jezik je jedan mali jezik koji čeka svoju šansu. To je bio slučaj i sa latinoameričkom književnošću ili književnošću istočne Evrope koja je dala velika imena poput Kundere, Skvoreckog, Hrabala uključujući i Formana u filmskoj režiji.

– Idete li u bioskop?

Ja idem u bioskop samo kad me Kusturica pozove na premijeru, jer u njegovim malim projekcionim dvoranama može da se puši, pa onda svi «furnjamo» kao i on sam!

– Zašto više izlažete svoje slike u inostranstvu, nego u Beogradu?

Najpre, nerviraju me likovni kritičari i likovna klima u Beogradu koja je užasno provincijalna; ako se nešto pre dvadeset godina pojavilo u Njujorku u vreme kada sam ja tamo prisustvovao radjanju konceptualne umetnosti, pa tek posle dvadeset godina dodje ovde i postane jedna agresivna pomodnost, onda se svi ostali koji slikaju i misle drugačije – bace na marginu. Dakle, radi se o ljudima koji nisu putovali dalje od Bijenala u Veneciji. Medjutim, u Francuskoj gde je rodjen najveći broj umetničkih pokreta, nijedan od njih nije brisao onaj prethodni. Zapad ume da ceni svoje vrednosti i ne gura ih u zapećak, a kod nas je slikarstvo potpuno izbačeno iz galerija. Neki divni slikari su ovde zato potpuno zaboravljeni i sklonjeni sa javne scene. Ja sam oduvek izlagao u inostranstvu (Njujork, Ženeva, Brisel, Frankfurt) gde imam svoje galeriste, pa ne zavisim od naše likovne scene.

– Vi ste očito kosmopolita, ali sa jasnim nacionalnim opredeljenjem, zar ne?

Ja sam kosmopolita, ali podznak mi je «nacos», smeje se Momo potvrdjujući mi svoje nacionalno opredeljenje.

– Zar Vam podznak nije u «Znaku pitanju»?

To mi je jedan od podznaka…Može li da se ima više podznaka?

– Može u godišnjim horoskopima, ali ako znate tačan sat rodjenja, podznak se može precizno izračunati.

Rodjen sam u šest sati ujutru i to je prvi put da sam ustao tako rano: samo tada i u vojsci! Inače, obično se u to vreme vraćam kući.

– Kakve uspomene nosite iz vojske?

Najdosadniji su oni muževi koji svojim ženama po stoti put pričaju svoje doživljaje iz vojske. Njima se ništa važno, ni uzbudljivo nije dogodilo u životu, osim tih godinu dana u vojsci! Ja sam celog života u vojsci, pogotovo u poslednjim ratovima kada sam bio ratni reporter. Inače, JNA – vojska koju sam ja služio bila je smešna, već tada, 1962. godine i znao sam da neće moći, ne da osvoji nešto, nego ni da odbrani ništa. Takvi su tih godina bili njeni generali, oficiri i kapetani, a jedini normalni bili su vojnici.

– Kakve uspomene Vas vezuju za rodno Sarajevo?

U Sarajevu sam proveo najmanji deo svog života, ali najvažnije stvari desile su mi se u tom gradu: prva ljubav, prvi neuspeh u umetnosti, prva dangubljenja i neka divna prijateljstva. U mom odnosu prema Sarajevu mešaju se ljubav i mržnja, odnosno emocije su toliko jake, pa sam zato napisao «Sarajevsku trilogiju» koju sam poklonio tom gradu: «Čuvara adrese», «Poslednji let za Sarajevo» i «Hroniku izgubljenog grada». Mislio sam da ću se na taj način osloboditi opsesije svog rodnog grada. U stvari, kao i svi slikari koje volim, ja sam bio predvidjen da se rodim u Firenci. Medjutim, u moje vreme su rode nosile bebe, ali moja roda je imala prinudno sletanje u Sarajevu, zbog magle koja tamo vlada vekovima, pokvarili su joj se «flapsovi» na krilima i tako sam se ja, ni kriv ni dužan, rodio u tom gradu. Dakle, Sarajevo je jedan od gradova u koji ja ne smem da odem, pored Dubrovnika i Zagreba koji ima razloga da me mrzi, jer sam im oteo nekoliko najlepših zagrepčanki…U svakom slučaju, zagrebačka ambasada objavila je spisak osoba kojima je doživotno zabranjen ulazak u taj grad: i ja sam na tom spisku koji smatram spiskom nagradjenih! Sa devet godina došao sam u Beograd na Neimar gde sam živeo, sve dok me nisu izbacili iz gimnazije, zbog neopravdanih časova, pa sam po kazni vraćen u Sarajevo. Moj otac je bio veliki finansijski stručnjak i mnogo je putovao, a ja sam rastao bez majke i naravno da nisam išao u školu!

– Koji grad najviše volite?

Ja najviše volim Beograd – on mi je u krvi. U Beogradu se prodaje najviše knjiga na svetu i to je jedini grad (pored Pariza) gde se knjige prodaju i na haubama automobila, a medju njima su čak i moje knjige! Ali, kad bi me iz njega izbacili, mogao bih da živim u Njujorku koji veoma liči na Beograd: otvoren je, u njemu su svi došljaci i svi se takmiče. Pošto sam ja fajter, osećam energiju Njujorka koja se razbudi istog časa kada stanem na njegov asfalt (Mars u Strelcu)…Čim dodjem, kupujem boje i platna, drugog dana slikam, a trećeg već prodajem, jer u Njujorku cene ljude koji umeju da urade nešto svojim rukama. Srbi greše kada kažu da ih Amerika mrzi, jer njih mrzi samo Stejt Department, ali u toj mržnji nema ničeg ličnog.

– Vaša starija kćerka Ana nasledila je Vaš talenat (konjunkcija Venere i Merkura u Biku u Mominom horokopu), dok umetnički talenat mladje kćerke Jelene dolazi do izražaja na drugi način.

Ana živi u Rimu i ona je danas jedan od najpoznatijih italijanskih slikara-predstavnika umetničkog pokreta «anakronista» koji žele da vrate dostojanstvo italijanskom slikarstvu slikajući u tradiciji italijanske renesanse. Imam i unuka Luku koji se rodio u Rimu, umesto na Konjarniku ili Neimaru, pa se ja mogu požaliti na odliv mladih mozgova iz ove zemlje. Jelena je završila Konzervatorijum u Bugarskoj kod ruskih profesora, zatim magistrirala u Klivlendu, provela neko vreme na specijalizaciji u Italiji…Ipak, ubedio sam je da se vrati u Beograd gde prima platu iz dva dela u muzičkoj školi «Mokranjac», smeje se Momo tvrdeći kako Jelena ovde živi mnogo intenzivnije nego u inostranstvu.

– Bavite li se nekim sportom?

Nikada u životu nisam se bavio nijednim sportom i to je tajna mog relativno zdravog izgleda! Moji vršnjaci koji se i dan danas bave sportom, igraju fudbal, pa malo, malo budu u gipsu, zbog slomljene noge ili povrede kičme ili vrata. Posle utakmice, oni obično odlaze u obližnju kafanu i onih dvesta grama što su izgubili, odmah nadoknade sa dve kile pečene prasetine ili mešanog mesa na žaru. Ja više volim mešane noge ispod stola, nego mešano meso na žaru.

– Da li je druženje sa prijateljima ipak nerazdvojni deo Vašeg posla?

Gledajući živote muškaraca oko sebe, zaključio sam da bi pametne žene trebalo da puštaju svoje muževe da u toku dana, makar na jedan sat, posede sa drugim muškarcima u obližnjem bifeu ili kafani. Ja malo preterujem, jer izlazim dva puta dnevno (u podne i uveče) u moj omiljeni kafić «Belmondo» kod Hrama. Taj kafić je toliko mali da se u njega ne ulazi, on se oblači, ali mi se skupimo oko šanka…To je veoma važno u životu svakog oženjenog muškarca.

– Stižete li da odete na Adu?

Kako da li stižem? Bolje me pitajte stižem li kući… Ja samo molim Boga da niko ništa ne sredjuje na Adi!

(razgovor vodila Marina Jungić, jula 2004. godine) marina.jungic@gmail.com