Homeopatija – traženje uzroka bolesti

Naizgled vrlo jedanostavno pravilo koje vlada u homeopatiji slično se sličnim leči” je samo pojednostavljeno objašnjenje načina na koji se bira lek ( ime leka – simbol dijagnoze ) koje može navesti pojedinca da misli da je put do traženja idealnog leka za njega vrlo jednostavan. Homeopate znaju da to nije ni prividno slučaj, posebo ne sa odraslim pacijentima koji imaju brojne tegobe, jer ne samo da pacijent ide iz „stanja” u „stanje”, što zahteva promenu leka, već treba imati u vidu da se iste tegobe ( npr.glavobolja, upala sinusa, alergije, stomačne tegobe) mogu lečiti sa više lekova, ali se oni razlikuju po tome što odgovaraju potpuno drugačijim psihološkim strukturama ličnosti. Dobro poznavanje psihologije omogučava homeopatama da pravilno vode razgovor sa pacijentom, i za to služe i brojni kompjuterski programi koji omogućavaju da se postepeno sužava izbor lekova dok se ne dođe do onog koji je relativno najbolji za trenutno stanje pacijenta. Ipak,razgovor sa homeopatom ne može zameniti nijedan program zbog čega je teško sebi pronaći odgovarajući lek,jer celokupno držanje pacijenta, čak i nesvesni gestovi poput čestog dodiravanja kose, lupkanja nogama, tikovi, način na koji se pacijent osmehuje govore mnogo toga o njemu.

Otečeni kapci, tužan pogled ili boja tena, način na koji priča o tegobama takođe su putokaz u kakvom je psihičkom stanju pacijent. Često pacijetni očajni zbog svojih tegoba traže da im se prvo uklone fizičke tegobe, i to je moguće postići manjim potencijama leka ( što odgovara dozama farmakoloških lekova izraženim u miligramima) ali svaki homeopata zna da je time samo malo ublažio tegobe, ali nije otklonio urzok koji je doveo do njihovog nastanka. Glavni zadatak je da se otkloni tzv. centralni poremećaj, tzv.koren bolesti tj.da se prodre u srž psihološkog bića i da se shvati šta je to što ga vodi u bolest. Rajan Šankaran, čuveni indijski homeopata smatra da je bolest mehanizam preživljavanja u datoj situaciji, zapravo da je bolest reakcija na nešto mnogo dublje što razara osobu na emocionalnom nivou. Bolest je po Šankaranu, što je prihvaćeno stanovište i od strane drugih škola homepatije ( engleska, nemačka itd.) način da se preživi u određenoj situaciji. Situacija sama po sebi ne mora biti povod bolesti, već osoba nesvenso uvodi sebe u ono stanje koje će mu omogućiti da preživi datu sitauciju. Razni fizički simptomi poput visokog pritiska, dijabetesa, epilepsije ili reumatskih tegoba su samo lokalni problem koji je u sklopu slike stanja u kome se pacijent nalazi. Homeopate ne isključuju da se u toku terapije primenjuje terapija klasičnim lekovima ali preporučuju da se uzima minimalna doza jer lekovi dovode do poboljšanja na lokalnom nivou, npr. prestaju znaci zapaljenja, bolovi i sl. ali uzrok koji je doveo do tog stanja se ne otklanja, već se potiskuje, i tako osoba koja uzima antibiotike npr.zbog upale sinusa često mora posle izvesnog vremena da ponovi terapiju i tako unedogled. Osnovna razlika između pristupa npr. upali sinusa između homeopate i otorinolaringologa je što će ovaj drugi zahtevati da se uradi bakteriološka analiza, krvna analiza, rentgenski snimak sinusa, a homeopatu će interesovati da li je pacijent opterećen tugom koju potiskuje i racionalizuje i da li se radi o tuzi izazvanoj gubitkom dragih osoba ili gubitkom ljubavi. Ako u pitanju nije tuga, onda je u najvećem broju slučajeva jako velika odgovornost za porodicu, potreba da se bude oslonac u finansijskom, i svakom drugom pogledu svojim bližnjim. U zavisnosti od psiholoških problema, zavisiće i lek za upalu sinusa. Iako postoji nekoliko lekova koji deluju npr. na problem sa sinusima, pacijent može odreagovati povoljno i na neki drugi lek za koga nije karakteristično da je indikovan kod upale sinusa, ako je homeopata uspeo da shvati koren njegovog stanja. U tom slučaju će se otkloniti uzrok na centralon nivou, pa će i svi drugi simptomi takvog stanja između ostalog i upala sinusa nestati. Stanje tela odaje stanje duše, tako da je doktrina „u zdravom telu zdrav duh” zapravo obrnuta. Duh traži način da ispolji sebe kroz telo, i fizičko zdravlje je prvi simptom dobrog duševnog stanja, a biti dobro znači biti zadovoljan sobom, svojim okruženjem, ne osećati gnev, zavist, reagovati u svakoj situaciji smireno i staloženo, jednostavno rešavati probleme. Zdrav čovek je u stanju da lako i jednostavno izvršava svoje dnevene aktivnosti, ima dovoljno fizičke energije, miran san, voli druge bez prebacivanja, bez velikih očekivanja, daje ljubav za uzvrat ne očekujući ništa, za sve ima objašnjenje i razumevanje i ne pristupa ničemu sa predubeđenjima. Upravo su predubeđenja jedan od uzroka centralnog poremećaju i često su rezultat vaspitanja i negativnog porodičnog obrasca.

Kada se analzira stanje osobe, ne samo da se ne zanemaruje uticaj porodičnog i genteskog nasleđa,već put vodi upravo ka tome pa se dolazi do onog poznatog „ kakav otac,takav sin” ili „iver ne pada daleko od klade”, ali upravo na tom obrascu ponavljanja, Šankaran upozorava kakve se sve zamke kriju u memorijskom genetskom zapisu i vaspitanju, a da toga nisu svesni ni roditelji ni pojedinac. On daje primer Mahatme Gandija, indijskog lidera koji je bio sklon oportunizmu, ali je njegov oportunizam bio zasnovan na činjeničnom stanju, borio se protiv britanske dominacije u Indiji, pa je on nosio u sebi i kreativni potencijal ka menjaju stanja, dok je njegov sin, prema kome je inače bio strog, preuzeo model ponašanja svog oca bez realnog pokrića, bez vizije, sveo ga na prizemni nivo odavši se porocima i mlad umro, u suštini svojim životom izvršio nesvesno samoubistvo jer nije uspeo da zasluži očevu ni ljubav ni potrebno poštovanje.Ukorenjeno shvatanje da deca pošto nasleđuju veliki deo osobina svojih roditelja moraju imati bar donekle sličan životni put vodi ka propasti, jer takav način razmišljanja stvara predubeđenja koja mogu biti pogubna po pojedinca. Zadatak homeopate je da uvek istraži porodično nasleđe, ne samo bolesti,već i da li je bilo razvoda, samoubistava, depresija i šta je bilo uzrok tome. Zbog takvog obrasca se često ciklično ponavlja u porodicama uspon – pad- uspon- pad, ali samo tamo gde deca ne dobiju i potrebnu poruku od roditelja, da njihove greške ne treba ponavaljati i kada roditelji daju deci dovoljno slobode da izaberu svoj životni put. Kada uspešan čovek potekne iz siromašne porodice, on nosi genetski zapis siromaštva i ako je uspeh potreba da prevaziđe siromaštvo, posebno ako je osoba pri tom osećala poniženom ili doživljavala prezir okoline zbog toga što je siromašna, njeno dete ima velike šanse da finansijski propadne .Kada ocu pođe za rukom da se obogati i postigne društevni status, a ne prevaziđe osećanje gneva i poniženja iz detinjstva, a pri tom svom detetu ponavlja „kako sam se ja mučio dok nisam uspeo” stvara uslove da se kod deteta stvori „stanje” osećaja krivice ako ne misli tako, ili osećaj bezvrednosti, ako ne počne od nule. Dete ima sve preduslove da iako bude uspešno, doživi materijlan krah da bi negde u svojoj podsvesti zadovoljio porodični obrazac da mora da krene on nule. Što lakše dođe do novca, ako nema bezrezervnu podršku oca i njegovo divljenje zbog toga, ma sve šanse da finansijski propadne. Njegovo dete će opet početi dedinim putem, i doživeće uspeh. U zdravom porodičnom ambijentu, ukoliko je otac uspeo da se oslobodi kompeksa siromaštva i ako je bio motivisan i nekim drugim ciljevima a ne samo fiansijskim, i njegovo dete će startovati sa stepenice koja je na duhovnom nivou mnogo viša od one na kojoj je otac bio kada je počeo da gradi karijeru. Ako se otac ne oslobodi gneva na sve one koji su ga u detinjstvu ponižavali zato što je bio siromašan i ne „saživi se” sa svojim uspehom i bogastvom, dete je osudio na siromaštvo na nesigurnost i najverovatnije ozbiljne zdravstvene probleme.

Primer za to kako se prenosi negativni obrazac vidi se u porodici Kenedi. Ambicija oca porodice Džosefa Kenedija, američkog ambasadora u Londonu da mu nastariji sin Džosef Kenedi junior postane predsednik SAD prekinuta je njegovom pogibijom u avionskoj nesreći za vreme II svetskog rata. Na sledećeg sina, Džona Kenedija otac prenosi svoje ambicje iako je bio bolešljiv ( u detinjstvu sumnja na leukemiju, Adisonova bolest, povreda kičme) .Pri tom je Džozef i pored brojne porodice u vezi sa poznatim ličnostima, vara suprugu Rouz koja hladnokrvno prelazi preko toga radi očuvanja porodice. Džozef je bio dugo u vezi sa glumicom Glorijom Svanson. Na dužnosti predsednika Džon biva ubijen u atentatu koji je na njega izvršen u Dalasu 22.11.1963. u njegovoj 48.godini. Sledeći sin,mlađi Džonov brat Robert, ministar pravosuđa u Džonovoj vladi kandiduje se 1968.na predsedničim izborima i u toku kampanje je ubijen. Poslednji sin, Ted Kenedi odustaje od trke za predsednika, ali doživljava automobilsku nesreću u kojoj gine njegova sekretarica. Ipak postaje senator države Masačusec iz koje potiče cela porodica. Gde je tu porodični obrazac? Pogibija u toku karijere koja je usponu je žig porodice Kenedi. Džonov sin, Džon Kenedi junior, gine jula 1999.vozeći mali privatni avion u tridesetsedmoj godini života. Moglo bi se pomisliti da je u pitanju avionska nesreća prouzrokovana atmosferskim prilikama. Međutim, dublja analiza otkriva nesvesno samoubistvo tipično za lek Anacardium koji oslikava osobe koje počinju da pate od tegoba posle nekog zastrašujućeg iznenadnog događaja, lek koji je podjednako pogodan za ubice i žrtve. Mladi Džon Kenedi se suočio sa ranim gubitkom oca kome je isto tako verovtano bio potreban ovaj lek jer je Džon Kenedi za vreme rata doživeo ne samo šok zbog gubitka starijeg brata u avionskoj nesreći, nego je i njegov patrolni čamac u vodma Pacifika bio torpendovan, a on povređen u kičmu koju je nakon toga operisao. Kada osoba ima za „ neprijatelja” nekoga prema kome oseća ljubav i poštovanje kao što su roditelji koji postavljaju visoke zahteve pred dete, on vrši nesvesno samoubistvo, na ovaj ili onaj način. Očigledno Džon Kenedi iako veoma popularan kao predsednik ide neprijatelju pravo u ruke, jer mnogi su ga opominjali da je atmosfera u Dalasu gde je ubijen više nego nepovoljna za njega i Demokratsku stranku, ali on bira čak i otvoren automobil u toku posete Dalasu. Džon Kenedi je samo vrlo uspešno izvršavao očevu ambiciju da postane predsednik jer je on imao neke sasvim druge planove u vezi sa karijerom. Tri meseca pre pogibije u Dalasu, umire mu tri dana nakon rođenja sin. Mladi Džon ne samo da nasleđuje tendenciju dede i oca ( Džon Kenedi stariji,u vezi sa poznatom glumicom Merlin Monro) jer je pre braka u vezi sa glumicom Deril Hanom sa kojom je želeo da se oženi ali se majka usprotivila tome, nego i sa Madonom, Sarom Džesikom Parker, Sindi Kraford. Majka odobrava brak (isti model ponašanja prema autoritativnoj majci Žaklini Kenedi kao i Džon prema svojoj autoritativnoj majci Rouz) sa Kerolajn Beset, otmenom plavušom sa kojom međutim brak postaje pakao. Bira otmenu ženu poput majke, ali pred sam polazak na put na kome je poginuo žali se prijatelju da ne može da izdrži u braku da planira razvod pošto se supurga odaje drogi i alkoholu. Bira izdavašto kao zanimanje ( majka radila u izdavačkoj kući) i postaje najpopularniji mladi Amerikanac. Majka zabranjuje da uči vožnju avionom, naslućujući da su avioni zla kob porodice Kenedi ( i jedna od Džonovih sestara je mlada poginula u avionskoj nesreći u II svetskom ratu). Nakon majčine smrti upisuje pilotsku školu. Mladi Džon prvi put doživljava veliki publicitet na očevoj sahrani kada sevaju blicevi upereni u trogodišnjeg dečaka koji se vojničkim pozdravom oprašta od oca. Vervatno su šok od očeve smrti i sahrane, docnije pogibija strica Roberta u njegovoj osmoj godini koji je preuzeo ulogu oca u njegovom životu bio isuviše veliki teret. Neuspeo brak i nemogućnost da sredi svoj emotivni život ga je naterao da izabere da sam pilotira po noći, iako je bio početnik u pilotiranju. Očigledno Džon je bio u stanju krivice zbog lošeg braka ( supruga mu je prebacivala da je zanemaruje), moguće i zbog toga što se oglušo o majčinu želju da ne uči vožnju avionom, zbog očekivanja porodice Kenedi da nasledi oca u političkoj karijeri, jer njegova pogibija je tipičan primer nesvesnog samoubistva.

Ako kćerka raste uz oca alkholoičara, a majka trpi u takvom braku uz objašnjenje da „su svi muškarci isti” kći ima velike šanse da se uda za alkoholičara ili nasilnika, jer u protivnom izneveriće majku, nesvesno će je drugačijim izborom osuđivati. Ako se majka razvede uz objašnjenje da neće to da trpi, kći će se lakše u životu odbraniti od bilo koje vrste agresivnosti i napraviće bolji izbor kod udaje. Majka koja se često žali da je „teško biti žena”, da „nije lako biti majka”, stvara preduslov da kći ima probleme u trudnoći,na porođaju i da kao majka bude nesigurna i nedovoljno autoritativna. Zbog značaja svega što je prethodilo nastanku bolesti i simptoma bolesnog stanja, homeopati je i te kako važno da zna kakav je bio brak roditelja, da li je pacijent bio željeno dete ili ne. Ako su se roditelji svađali u vreme začeća deteta ili je dete začeto da bi se partner zadržao, dete će postati veliki buntovnik, nesiguran,i emotivno nestabilan. Ako majka izgubi jedno dete bilo zbog bolesti ili nesrećnim slučajem a ima drugo kome pruža mnogo ljubavi, to dete će, ma koliko imalo godina u vreme gubitka, biti sklono bolestima, nezgodama, jer je uvek pristno osećanje krivice „zašto on – ona a ne ja„. Osobe koje u detinjstvu ili mladosti ostanu bez brata ili sestre u najvećem broju slučaja nose veliki emotivni teret ne samo zbog šoka i tuge već i zbog osećaja da moraju da roditeljima nadoknade na neki način taj gubitak, i često pate od iracionalnog osećanje krivice .Što roditelji duže tuguju ili otvorenije pokazuju tu tugu, to je osećanje da se mrtvi vole najviše poruka koju drugo dete prima nesvestno stvarjući obrazac samouništenja koji se manifestuje na razne načine i preko raznih simptoma koji naizgled nemaju nikakve veze sa doživljenom tragedijom. Dobar homepata će tako možda u stalno ponovljenom bronhitisu pronaći skrivenu tugu zbog nečega što se dogodilo mnogo godina pre nastupanja bolesnog stanja, a često kašljanje je možda samo vapaj „primetite i mene”.

Jasminka Holclajtner